Nije to osnovna potka svakog romana. EF u sebi ima tu vodilju, mislim, hajde da uzmemo Tolkina za primer, poshto je on glavna tema. Dakle, imamo druzhinu, imamo quest i imamo tachku A i tachku B. Imamo i "zlu druzhinu" koja treba da sprechi pozitivce da stignu do tachke B i ispune svoj quest.
Ne znam kako mi ovo pade na pamet, ali ajde da tu prichu poredimo sa Crvenkapom. Ona je pozitivan lik, njena kucja je tachka A, bakina je tachka B, korpica je quest a vuk je negativac.
Kada ovo govorim ne ismejavam Tolkina, naravno da ne, samo pokushavam plastichno da objasnim vezu. Ako te zanima, uzmi Propovu knjigu [Vladimir Prop] "Morfologija bajke" i svaticjesh da sve bajke [narodne bajke pre svega] funkcionishu po istom principu, samo postoje razne varijante negativaca, oruzhja, pomocjnika i slichno. Kada sam ja drzhala ovo predavanje sve vreme mi je na pameti bio GP i tada sam pochela da uochavam direktnu vezu.
Pojedini zhanrovu uopshte nemaju takvu linearnu radnju. Na primer, Dostojevski, Bulgakov, Fokner i slichni. Eto, neka primer protiv bude sam Fokner i "Buka i bes" - roman toka misli jednostavno nema veze sa osnovnom idejom romana. Dostojevski i Bulgakov se vishe koncentrishu na filozofiju i psihologiju nego na samu "putanju".
Mozhemo ih sve spojiti u isti kosh sa tim "puteshestvijama", ali onda uzmimo u obzir da je i chovechiji zhivot putanja od tachke A do tachke B gde nalecjemo na razne prepreke. Isto kao shto su zhivoti razlichiti, razlichiti su i romani i isto kao shto je pristup individua zhivotu razlichit, tako je razlichit i pristup pisaca romana.
Ako cjemo da se zadrzhimo bash na klasichnim romanima, ni Svift, ni Volter, ni Didro, chak ni Defo nisu pisali po tom principu. Kad kazhem chak ni Defo, mislim na Robinzona Krusoa, koji iako je pisan kao kvaziputopis uopshte nema ideju dolaska na cilj i reshavanja zadatka, niti postoji opozicija dobra i zla, ista stvar i sa Mol. U pitanju su prvi pristupi psihologiji u romanima. Jedini konflikti su u samim likovima. Dok Filding i Richardson postavljaju temelje epske fantastike [po nachinu pisanja, ne po fantastichnim motivima].
Slazhem se da postoje romani koji izlaze iz okvira, ali to nema toliku vrednost koliku joj ti pridajesh. Originalnost jeste postala cilj knjizhevnosti. Da nije tako chitali bismo samo varijacije na temu Fausta, Zlochina i kazne i josh par romana.
Valjda nisam nishta preskochila (: