Jureći avione i zvezde padalice...

[Nenemusha]

Nisam ja ni tako niska, 170 cm je sasvim pristojna visina

[pinki]

ehh ja valjda dobacujem do 170cm:)ali mislim da sam ipak malo nizi:)

[Nenemusha]

Baš fino
Nego, da ne bude baš da apsolutno offtopikujem na sopstvenom topiku, radim na jednoj pesmi koja bi trebala mnogo lepo da ispadne, ali mi se taj rad nešto odužio... Obično napišem u jednom dahu, a ova se vuče već danima... Nedeljama! Probaću da je završim večeras, mislim da je dovoljno dugo čekala...

[pinki]

sa nestrpljenjem ocekujem.Ja teko batalim pisanje pa na casu sklepam nesto dok me ne izbaci pa me mrzi da prepravljam posle,a i bacam pesme posto ih vec napisem:)

[Nenemusha]

Završih je! I zadovoljna sam A nadam se da ćete biti i vi

NEDOSTAJEŠ MI

Ovaj glas je i molitva i moj prvi stih.
Mesečina ogledalom pronosi tvoj lik.
Znam da sve je samo varka,
Da me mesec samo čarka,
Al’ ne mogu kleti osmeh da zaustavim...

Gledam lik tvoj i postajem očarana njim.
Sanjam lik tvoj i ne želim da se probudim.
Ali jednog kobnog trena
Shvatam da si samo sena,
Ne dam sebi natrag da u snove uronim.
Tebe nema. Naučiću da se nosim s tim.

Vetar nosi lišće, kiša zemlju orosi,
Nebo u crnini, grom tišini prkosi,
Samoća u tami zvoni,
Bolno urla, suze roni,
Pravim se da se na mene to ne odnosi.
Pravim se... a znam da laž se sa mnom ponosi.

Tupo zurim u tu sliku što se pojavi.
Ogledalo prazno moju sliku zarobi.
Suza spira oči hladne,
Lice vrelo, usne gladne,
Ogledalo kao da ni ne čuva moj lik.
To što vidim, to je neki neispevan stih.

Nebo seje zvezde, oblaci ih skrivaju,
Na reci od suza snovi se umivaju,
Mesec ćuti, ćute sene,
Prazna tama oko mene,
Suza suzu stiže pa se dve ulivaju
U more mrtvih nada gde osmesei počivaju.

Ne znam zašto plačem, al’ znam šta me pogodi.
Misliš da si jači kad se ljubav dogodi,
Ali ljubav dušu krade,
Razum nesta, srce stade,
Svaka mis’o svakog trena k’ istome vodi-
- k’ sećanju na tebe što mi dušu zarobi.

Treba da sam srećna, a ja opet tugujem.
Imam čemu, al’ ne mogu da se radujem.
Sećanja u misli dođu,
Dušu peku, a ne prođu,
Svoju setu ja u osmeh ipak sakrijem,
Al’ sećanja moram suzama da zalijem.

A sećanja kleta sve su lepša, stvarnija,
Vidim tvoj lik opet, k’o da krade se iz sna.
Sluteći samoću neku
Gorke usne još me peku,
Bar na tren mi srce podigneš iz mrtvila...
A usne još bole. Ovaj put bez osmeha.

I onda se pitam, šta mi još preostaje?
Da trpim i patim ili da odustanem?
Al’ ne želim da se predam,
Branim zvezde, ljubav ne dam,
I na cenu venih suza, na sve pristajem!
Samo želim svoje pravo da te nasmejem...

Sad me savest peče što sam nebo proklela,
Kunem što nas spoji, a sada nas razdvaja,
Vuče konce misli mojih,
Mojih želja, želja tvojih,
U ludilo nebo vodi i ne popušta.
Ja ne bežim, jer ne mogu od sopstvenog sna.

Ostaje mi samo da na tebe pomislim,
Kroz tugu se nadam, zvezdama se pomolim...
Jecajima pesme dojim,
Svojom suzom mrtve pojim,
Ne mogu iz tog ludila da se izbavim.
Tebe nema. Ja ne mogu da se nosim s tim...

[pinki]

nen ja da te ne hvalim,da pruzim priliku i nekom drugom

[bookman]

Nen, kao i obično, riječi su suvišne.

Nije mi jedino jasno zašto današnji pjesnici pišu samo o nekakvim patnjama. Tuga i jad su glavna tema 99.7% pjesama.
Što ne probaš napisati nešto u stilu "Medvjed i djevica krasna" ili kako se već zove ona poema koju stalno pomunju u PLiV, da se narod malo nasmije.

[pinki]

e pa tako ti je danas svi tako pisu,pocevsi od ovih repera oni su sve zapoceli:)mislim da polako pocinje novo razdoblje u knjizevnosti pesimizam.

[Nenemusha]

Ne, jednostavno, ja sve što stvaram stvaram pomalo setno... Ne znam zašto, izgleda da mi inspiracija stiže samo onda kad sam tužna Nisam ja tip za vesele pesmice... Ja ili pišem agresivno ili tužno

[pinki]

da i ja kad sam setan:)ja pisem i kad mi dosadno:)

[Nenemusha]

Ja ne, ja obično crtam kad mi je dosadno... A pišem u prilično rektim trenutcima

[Kessa]

E mozda je malo glupo sto sad ostavljam tek komentar, ali tek sam sada video tvoju temu. . . Prva mi se pesma dopala, druge nisam stigo da procitam, jer je ipak sada 00:45 i mrzelo me je jer sam umoran, ali pesma ti je strava kada procitam ostale dacu svoje generalno misljenje o svim pesmama skupa, moje misljnje ako bude glupo posmatraj to sa te strane da sto se tice knjizevnosti ja sam ipak laik (ali to je trenutno sve se moze promeniti. . . ) . . .

[Nenemusha]

Tnx što si i tu jednu pročitao, i to je nešto Kad pročitaš- pročitaš, najbitnije je da tvoje mišljenje ( kakvo god bilo ) bude isrekno, i upravo zato će mi biti drago da ga pročitam

[Nenemusha]

Uuuu, nisam davno ovde bila...

POstavila bih vam rad koji sam slala na konkurs "Kosovo i Metohija je duša Srbije", prošla sam među 100 najboljih, zapravo, bila sam treća po broju bodova... ( ostavimo se teme po strani, nećemo ovde ništa politički, samo me zanima kako vam se pesma čini )



U ime Oca i Sina i Svetoga Duha
Nad molitvama.

Naš je ukus gorak, krvi moja.
Moja davno zaboravljena istino,
Prašino mog sna.
Moj crveni cvete na pepelu zaborava,
Ostavljen da vene u magli tuđih očiju.
Davimo se u moru iluzije
Kojoj smo sami odrešili ruke.
Ogrešili smo se o tebe, moja krvava zoro,
Vero u noći neverujućih,
Vatro u glasu umirućih,
Poslednja iskro u duši roba,
Nepravedno osuđenog za sve kiše
Koje su se prolile nad zaboravljenim poljima.
Mi više ne čujemo prve petlove
I puštamo da nas korov obavije.

U ime Oca i Sina, i svih reka i planina
Oskrnavljenih.

Ti si poslednji kamen u ruševini hrama
Koji smo sami razorili do temelja.
Ti si zenica naših slepih očiju.
Mi smo rešetke tvoga kaveza.
Čeznem za danom kada tvoj krst
Neće biti simbol nadgrobnog spomenika.
Ugašena zvezda plače nad mačem
Zarivenim u prah mrtve zemlje.
Ti si svetlost koja protiče venama pravednika.
Ti si trn u nezajažljivim očima.
Ti si poslednji osvrt na svet koji gori.
Mi smo omča oko tvog vrata.

U ime Oca i Sina, i svih stradalnika davnina
Zaboravljenih.

Smeh postaje podsmeh.
Zvuci truljenja nas guše.
Pevaju duše naših predaka,
Pevaju u horovima,
Pevaju u kricima,
Pevaju u suzama koje rose
Crni veo propadanja.
Kroz plamen našeg plemena,
Kroz breme našeg vremena,
Podižemo lice ka nebu
Dok nas šamara surovi vetar umiranja.
Sahranjujemo pogled u krvavoj zemlji.
Nek u nemiru posustajanja počiva.

U ime Oca i Sina, i svih nedostižnih daljina
Koje smo napustili.

Ja sam Bog tvoj bez imena,
Bog moj bez lika i glasa,
Bog naš bez srama i straha,
U kog smo nekad verovali,
Za čiji smo osmeh davali glave,
Zar smo ga zaboravili?
Zar ste me zaboravili?
Zar smo se zaboravili, krvi moja?
Zar smo spalili sebi krila i zaboravili?
Zar smo iskopali sebi oči i zaboravili?
Zar smo odsekli sebi jezik i zaboravili?
Zar su naše rane sebe zaboravile?

U ime Oca i Sina, i svih paklenih dubina
Koje smo iskusili.

Ućutkati proroke i propovednike!
Od čopora načiniti stado!
Ugasiti žar u duši, život je uvod u smrt!
Plači što umireš!
Plači što si se rodio!
Moli za milost,
Ti koji si se drznuo da živiš!
Tvoje zemlja je ništa!
Tvoja zemlja je moja!

U ime Oca i Sina...

Ja sam bog tvoj sa imenom pred kojim ćeš drhtati!
Sa likom kog ćeš se klanjati!
...kom ćeš se klanjati!
Sa glasom koji ćeš slušati bez pogovora!
...bez odgovora!
Sa glasom koji ti para uši!
’’Bog’’ njihov od stida i straha...
Zar smo zaboravili?
Zar ste ga zaboravili?!

U ime Oca i Sina...

Dosta je bilo!
Šta da učinim da te probudim?!
Šta da platim da te vratim u život?!
Ja ne mogu više!
Ja otvaram oči!
Ja hoću da vidim svetlost istine,
Pa makar nad sekirom svog pogubljenja!
Meni je dosta!
Nama je dosta!
Njemu je dosta!
Zar moram krv da prolijem da te dobijem nazad?!

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha...

Ti si vetar u našim spaljenim jedrima!
Crveni cvet na pepelu istine!
Naša krvava zora,
Poslednja nada i svitanje!
Glas onih koji jesu,
koji behu,
koji će biti!
Vera onih koji pale poslednje lomače prisećanja!
Ostani miris života u našim uvelim poljima!
Ostani ukus istine na našim nemim usnama!
Ostani ime večnosti na našim uraslim grobovima!
Bog neka grehe oprosti,
Grom neka nebo raspara,

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha...

Mi nećemo umreti!
Zauvek živimo tobom protkani.
Mi ćemo disati i kad vetar ugine
Jer smo se držali za svoje snove
Dok se tlo rušilo pod nama.
Mi smo istina, krvi moja,
I zato nećemo umreti!
Ti si prva pomisao u jatu mojih hrabrosti!
Najlepše pero u krilima satkanim od svetlosti!
Ostani duh pravednih,
Koji će te na grešnim rukama nositi!
Bog nek nam život oprosti!
Mi nećemo zaboraviti!

... Amin.

[pinki]

Ja ti ovo vec prokomentarisao ali ponovo cu,sa zadovoljstvom.Svaka cast Nen