od Miliowilix u Pon Feb 04, 2008 4:30 pm
Narednik Krompir je bio na samrti, ranjen usred bitke negde daleko daleko, mnogo dalje od veselih malih sektaša negde na severozapadu. Sa setom u očima i iskrenošću u srcu, rekao je podređenima:
"I da znate... Uvek sam vas voleo kao rođenu decu!"
Srećom, hitna pomoć se pojavi u poslednji čas i on povuče svoje reči.
A SAD NEŠTO SASVIM DRUGAČIJE ALI VEĆ PROKLETO POZNATO
DEO IX
DRUŽINA VIJETNAMACA
Par sati kasnije Fića je otvorio svoje plave okice, protrljao ih i ugledao dobroćudnu bucmastu facu pred sobom koja progovori:
" 'Broj'tro, dečice, ja sam Toma, kompozitor."
Fića cijuknu:
"Ciju!"
Toma na to odgovori:
"De de smir' se ba! Majku mu, šta me snađe. Posle svega još i istraumirani patuljasti narkomani..."
Fića se osvrnu oko svoje ose. Nalazio se u jednoj prostranoj, na prvi pogled lepo ukrašenoj sobi. Onda shvati da je data soba odisala velikom dozom nečega što su oni u Donjim Hobićima zvali "kičeraj". Pola do tada poznatih karnivora ležalo je odrano na patosu iznad skupocenih roze-zlatnih tepiha. Tepisi su bili zaštita za parket od mahagonija. Zidovi bejaše obloženi ukusno obojenim (barem za daltoniste) jarko crvenim tapiserijama uz poneku stotinu detalja u nežnoj ciklama-narandžastoj kombinaciji. Iznad kreveta na kome se oporavljao Fića, nesrećnim slučajem našla se velelepna slika Bogorodice u formatu prosečnog bioskopskog platna. Tada ga u njegovom opažanju poremeti zvuk visoke frekvencije:
"Jao pa ovo je divno! Fenomenalno! Te boje, taj dizajn, ta kompozicija nijansi, ta urbana trend-seterska vizija! A tek tonovi... Dobri gospodine ja vam se divim!"
Pored Fiće ležao je oduševljeni Sima koji je hvalospevima zasipao domaćina. Toma je uz kiseli smešak posmatrao svoje nesuđene goste, sedeći u hladovini svoje najlepše palme. Iza ćoška izađe Perica:
"Brate kakav WC! Sad sam bio. Koji trip! Ima telefon pored WC šolje! Veselin je bio u drugom, onom na prvom spratu pa smo razgovarali. Samo što mi je on rekao da mu je šolja čudna, izbacuje ono kao vodu ka njemu, kao fontanica. Kaže da mu je smetalo prilikom... znaš... A jebote da vidiš kakvu ribu lik ima, čoveče kakva riba ne verujem!"
Toma se nasmeši.
Malo mršavo ružno, a nama dobro poznato stvorenje gledalo je sa čuđenjem u jednu, nama takođe dobro poznatu, dijaboličnu grešku prirode:
"Pecivo? Njahahah, pecivoooo! Uu, krava. Svetli krava! Krava krava krava krava! Šta kaže krava?"
"Mjau. Grrrrrr..."
Odnekud se pojavi i nama dobro poznati medved. On prozbori:
"Brund."
"Krava."
"Mjau. Gr."
Pogledi dvaju zveri sudariše se i nekako dospeše do dvonožca. U pozadini se od mrtve tišine čulo nepoznato zviždanje nalik na pesmu. Vreme je stalo. Medved je gledao u ono što je ličilo na kravu, krava u dvonožno ljigavo stvorenje, a stvorenje je čačkalo nos.
Krava je želela plen.
Stvorenje je želelo pecivo.
A sve što je medved želeo bilo je demokratsko društvo u kojem bi svi mogli da žive u miru i slozi. Ovo je bio njegov dan, svetli početak. Znao je šta treba činiti. Sve je proračunao. Avaj onda ga je strefio infarkt. Svet nikada neće znati šta je bilo u glavi ovog velikog vizionara. Laka mu zemlja.
Dvonožac, shvativši da peciva neće dobiti, nanjuši glasno i ljigavo i uputi se ka svom primarnom cilju i ostavi kravu kojoj se razrokost u tom datom trenutku poveća za dva stepena.
Osmeh Tome Kompozitora još uvek je bio na vrhuncu. Posmatrao je mladića koji mu je opevavao toalet. Nedostajala mu je mladost, taj bezbrižan period kada nije mislio na CD-ove, kasete, ploče, hit-singlove, turneje, materijale i projekte već samo na drugove, devojke i plave pečurke. Suze mu zasijaše u očima. Utom se pojavi jedna devojka neverovatne lepote i oblina, meke kose, crvenih očiju, veštačkih titanijumskih trepavica, usana nalik na vulkansko grotlo, noktiju kao u kondora i raskalašnih grudi koje su Fiću podsećale na beskrajna zelena brda i doline Donjih Hobića u kasnu jesen. Tu tajnovitu lepotu pokrivao je tigrasti bade mantil. Ona zakrešta:
"Tomo, maco, kuco, pile, bukili ko su ova deca što me prate po kući? Čibe klinac!"
Veselin se niotkuda pojavi, malo se bolje zagleda u lepoticu. Oči mu se razrogačiše u iznenađujućem otkriću. Okrenu se ka Perici:
"Brate... brate, da li si ti svestan koga smo mi našli. Ovo je... ovo je... brate, ovo je..."
"Zmaj! Zmaj čoveče! Ovo je riba sa zmaja! Fićo, brate uspeli smo!!! Hvala ti Fićo brate, najbolji si ortak na svetu! Veseline, oca ti poljubim uspeli smo!!! Jao Fićo... Fićo, brate šta će buljaš u tvom krevetu?"
Fića se zbuni i buljavo zagleda u Simu. Sima pocrvene i tupavo se osmehnu. Toma dobaci:
"A vi niste braća? Pa što si onda tražio da..."
"Mislim da je to u ovom trenutku irelevantno i najmanje bitno. Važno je da smo svi živi i zdravi! I da ste vi našli devojku sa zmaja, jel tako momci?"
"Buljaš je u pravu! Zmaj, čoveče! Riba sa zmaja! Gospođo, moram iskreno da vam kažem da su vaše grudi nešto najlepše što smo Perica i ja ikada imali priliku da vidimo, i želim da izrazim svoje najiskrenije divljenje i poštovanje koje gajim prema vašem, ovaj, liku i delu."
"Pravo zboriš, druže Veseline! Hodi mi u zagrljaj!"
Pošto se zagrliše Veselin upita pitanje koje kao da je visilo u vazduhu:
"Nego, gde vam je taj zmaj, imamo nešto da ga priupitamo..."
Večera je bila poslužena. Trpezarija je bila, kao i ostatak vile, prekićena. Na zidovima bile su glave razne divljači, ovaj put biljojeda, a najuočljivija bila je preparirana glava losa iznad čela stola. Sa sredine plafona visio je luster proksimalne težine osrednjeg mladunčeta grbavog kita. Bio je ukrašen rubinima, safirima i smaragdima različitih veličina, a tu i tamo mogle bi se videti tange sa poslednje žurke. Sto je bio izrezbaren detaljima iz Tominog života. Fića je tako, na primer, primetio duborez mopeda, Tome i Čika Laze, i tada mu je dosta toga bilo jasnije. Sima se obrati lepotici:
"Kako je divna večera. Jeste li vi spremili? Izvinite, nisam vam upamtio ime, stvarno se izvinjavam..."
"A, ma okej, malo njih ga uopšte zapamti. Suhreta Suki Suhadbegović, ali me svi zovu Sunčica! Večeru nisam ja spremila, posle drugog veoma uspelog albuma odlučila sam da se ne zamaram stvarima kao što su hrana, priroda, deca i ljubav. Sada spremam novi projekat..."
I Sunčica nastavi svoju veoma opširnu ali nažalost plitkoumnu priču o svojim albumima i projektima. Svi prisutni za stolom su se trudili da primete samo otvaranje usta i prašinu koja je poigravala ispred njih kako bi koja reč izletela. Toma došapnu Simi, u kome je našao novog najboljeg druga i potencijalnog dizajnera:
"Vi'š ti ba, s čim ja moram da živim?"
"Potpuno vas razum gospodine, nema vajde od toga ja kad vam kažem."
Ubrzo Perica i Veselin već umorni od silne priče za stolom počeše da se gađaju hranom. Tako je nesrećnim slučajem jedan batak završio u Siminom oku, te on poče plakati, ali nad subinom svoje odeće u kojoj je batak skončao. Njegova najbolja košulja sa palmicama beše uništena. Toma odmahnu glavom i tužno doda:
"Gre'ota."
Svi se uflekaše osim živopisnog para i Fiće. Toma, kao pravi domaćin, poštovao je običaje ovih mladih ljudi i odsečno prozbori:
"Makili, ajd' majke ti odvedi naše drugare do garderobe i pronađite nešto čisto."
"Važi pukili, odmah ću ja."
Za stolom ostadoše Fića i bucmasti veseljak. Toma upita Fiću:
"Oktud vi ovde? Znam ja onu beštiju što vas napade, švrćka se tu i tamo po okrugu, samo je teram. Vreba putnike, trgovce, seljake, sve živo. Napast bre."
"A hvala vam puno. Mi smo eto tako pošli negde i tako i... I vidite sve je to zamesio moj ujak koji... Moj Boban koji eto... Kuku Bobane! Joj Bobane što me ostavi samog i bespomoćnog!"
"Nije ovaj normalan... A bolan smir' se više, pa jel čo'ek umro?"
"Nije *šmrc*, nije umro, samo je... otišao... Zauveeeeeeeek! *cmizdr* A onda je Čika Laza rekao... *šmrc* Rekao je da..."
"Čika Laza? "Petarda"? Ta drtina još hoda? Ja sam mislio da je on završio u ludnici. Majku mu, kuda ide ovaj svet..."
"Nije! Nije u ludnici, rekao je da je bio u nekoj mnogo lepoj ustanovi ali da više ne ide tamo. On nas je poslao na jednu veliku avanturu. Vidite ima ta jakna..."
I tu se Fića zaustavi. Seti se Čika Lazinih reči. Mnogi su vrebali tu jaknu. Nije bio siguran da li bi ovaj dobroćudni čovek mogao biti maskirano zlo. Sumnja ga obuze. Ali onda, ipak, on je tako dobar. I zna Čika Lazu. Ovo breme je preteško da bi ga sam nosio. Uozbilji se, obrisa suze i odluči da podeli svoju tajnu sa Tomom:
"Vidite, ta jakna je, kako Čika Laza kaže, najveće zlo koje je snašlo ovu našu zemlju i treba je uništiti tako što ćemo je baciti u neki Podrum Pića i nekako isflekati. I ovaj, to je sve na jugoistoku i jako daleko i čeka nas dalek put pun opasnosti. A jakna smrdi i privlači sve i svašta, tako verovatno i onu kravu. A i mene je počeo da muči išijas, a nikada me ranije nije mučio, nikoga u familiji nije mučio."
"Ah znam ja to kako je. Kada se osećaš sasvim sam. I mene muči išijas."
"I tako, Sima je krenuo sa mnom kao pravi drugar, bez obzira što je čudan. Onda su došli Peja i Veselin. Vidite, i oni su na svojoj avanturi i kao što vidite ta avantura ima srećan kraj. A i oni su pravi drugari, nastaviće da idu sa nama i tako..."
"Dobro deder bre. Daj da vidim ja tu tvoju jaknu."
U Fići se ponovo probudi sumnja. Može li mu verovati. Ali taj široki osmeh na bucmastoj faci zračio je poverenjem. Fića odluči da mu da jaknu. Toma se uozbilji:
"U što dobra jakna. I to još nemačka! Uštopana haos, jaka boja, jaki rajsferšlusi, unutrašnji materijal je malo tvrd al jeb'ga. Aha, nema zime u ovome! Znaju Nemci šta je kvalitet, oca im švapskog... Khm, problem je što smrdi k'o crkotina. A vidim ja šta je ovo. Viš' razumem se ja. Daj da probam."
"Ali Čika Laza je rekao..."
"Ma pust' ti šta taj kaže."
I tako Toma proba jaknu. imao je malih problema dok se uvukao. Nije mu stajala ali to je bilo nebitno - on se ponovo nasmeši i reče:
"U pa okej je. Al' ne daj ti ovo nikom. Ja sam bre iskusan poslovni čovek, znam ja kako treba s ovim, kontaš? Nikom da ne daš. Bre ja bih ovo utopio za neku žešću lovu... Al' neka, ako ti je ona matora drtina rekla da ovo treba uništit' onda uništi jeb'ga, neću ja da se mešam jel'. Jes' matori budala ali zna šta priča, majku mu njegovu."
Fića je upijao ove neizmerno mudre reči. Zaista je verovao da je Toma iskusan poslovni čovek koji zna o čemu priča. Zavoleo je Tomu. Bilo je nešto u vezi njega, nešto jako simpatično. Možda način na koji je govorio.
"Neću je dati nikome, obećavam."
Fića, Sima, Perica i Veselin stajali su na pragu velelepne trospratne vile. Vreme je bilo lepo, vedro i vetrić je milozvučno hujao. Posle polučasovne rasprave Perica i Veselin i dalje nisu bili ubeđeni da je zmaj ipak bio plod njihove bujne mašte i veselih psihoaktivnih supstanci. Toma i Sunčica mahali su mladim prijateljima koji su im najzad učinili život makar malčice zanimljivijim.
Fića je stekao prijatelja, Sima istomišljnika, a Veselin i Perica su okončali svoju mukotrpnu potragu za istinom i pridružili se svojim drugarima u još većoj, nemerljivo većoj avanturi.
(TO BE CONTINUED)
Life's a piece of shit,
When you look at it.
Life's a laugh and death's a joke it's true.
You'll see it's all a show.
Keep 'em laughing as you go.
Just remember that the last laugh is on you.
And...
Always look on the bright side of life.
Always look on the right side of life.
