Nada

Maštovite priče naših članova

Moderator: Earvena

 Nada

Postod Namo*Mandos u Sub Jul 18, 2009 10:45 am

Doslo je vreme da i ja postujem jednu svoju pricu. Ovo je zapravo samo mali deo koji sam do sad napisao, tako-reci samo uvod, i koji se nastavlja dalje u pricu sa stvarnom radnjom, likovima i "stvarnim" mestima kroz koje glavni lik prolazi u prvom licu. Postovacu i ostatak nakon sto stignem malo da ga preuredim, jer ima neke greske (logicke, ali i one hm pravopisne verovatno) i naravno, ako ima zainteresovanosti za nastavak :roll: :wink: .
Prica je na pocetku krajnje abstraktna i zanesenjacka kolko god sam to uspevao, donekle tipicna za mene. Niko je do sad nije procitao, tako da su eventualne kritike dobrodosle.
Jos uvek nemam pravi naslov, "Nada" je samo radni, ali ima teznje da postane SF pod uticajem svih stvari koje se nama i oko nas desavaju danas u stvarnom svetu, preneseno u fikciju. - enjoy!
ps. Imam nemacku tastaturu, sorry.


........................

Nesto kao ptica velikih krila kad mase nad zemljom i taj prostor ispod nje. Tu gde ja stojim u bilo kom trenutku ili mestu,
ispunjeno je teskim vazduhom i zato se teze dise. Sad, mogu se ponekad naci malo dalje od ovog pritiska koji je izazvan,
kako sam to opisao, mahanjem krila divovske ptice i onda se osecam drugacije, nekako lakse, mada su ti trenuci sve redji
i nisu to oni - pravi, oni kakvi su nekada bili. Dugo sam verovao da se sve to odigrava u mojoj glavi, ali sam napokon
poceo da verujem. Vrteo sam se dugo u krug kako bi sebi objasnio sta je to i sta sa tim ciniti sad kada znam. Nisam uvek uspevao da
podnesem. Cesto sam sebe dovodio do ludila i izvlacio se iz tog velikog i konacnog vrtloga, ali mi se uvek vracao ili sam se ja njemu vracao,
nisam siguran. Vrtlog.

Poceo sam da ucim i da se snalazim kao sam umeo. Jedino od cega sam se osecao slobodnije je bilo hladno zemaljsko tlo.
Visine su me uzasavale, sada znam zasto, ali onda nisam uspevao da savladam i podnesem svu tu moc, Boze dragi, tu atomsku bombu koja sakuplja sve sebe i upija kao crna rupa i raste do velicina koje onda nisam mogao da sagledam. Zato sam izbegavao visine, pre svih, one iznad mora.
Sve je vise bilo ovakvih mesta, dogadjaja, ljudi, stvari koje tako snazno prepoznajem, kao udar groma, od kojih sam bezao, pa sam se onda sve vise caurio u sebe. Napokon, uskoro je dosao period oslobadjanja od straha.
Izgubio sam osecaj za vreme u tom periodu. Sve mi se cinilo da jako dugo traje. Medjutim, postajao sam sve manji i taj vanjski pritisak
pticijih krila je sve vise rastao. Nisam umeo da procenim kada je najbolje vreme da se izkukuljim. Zbog toga sam odlucio da
polagano izlazim napolje, i za sebe samog neprimetno i onda da pocnem da pravim posete. Tako sam ih tada nazvao - posetama.
Tacno sam znao gde treba ici. Zapravo nisam uopste razmisljao kuda idem, ali sve se tako lako i u nekom blagom miru izdesavalo,
da sam onda zakljucio da sam ja, zapravo, tek u drugoj kori ljusture u kojoj sam se, cini mi se, jednom davno ucaurio.
Ovaj osecaj spoznaje je ucinio da se lakse osecam i nekako bezbednije. Bio sam konacno radostan, da, iako sam se osecao starim, imam
jos toliko puno da prozivim i dozivim do konacnog kraja. Nije mi se zurilo.

Prvo mesto koje sam posetio je bilo jedno kraj izvora. Hteo sam da oslusnem nesto. Ovo je bilo prvi put da sam zaista osetio pulsiranje
jednog velikog dela zivota koji postoji, koji je tu pod mojim prstima i pod uhom.
Ovakvih stvari ne moram da se secam, one su stvarne i deo mene, kao sto znam da postojim. One su moje budjenje i prvo ucenje.
Voda je bila hladna, a priroda oko nje divlja i nabujala. Kada sam zaronio sake u vodu i kada sam ih smirio i opustio, kretao je neki novi grc da me hvata,
koji nije onaj prvi od jeze zbog hladnoce izvora. Onda je nesto pocelo da me vuce na dole, ne tako jako da bi me povuklo na dno vode, nego onako kao da
mi se ruke produzavaju u dubinu i onda se tako lagano sjedinjavam sa svim - dokle god ova voda dopire, od izvora, kroz kanale i pukotine gde prolazi,
njene podzemne puteve, njeno nastajanje. U samom njenom korenu stvaranja, osetio sam taj bljesak svetlosti od krustala, sve do mojih zila koje
mi govore sta treba da vidim. Nista sem same lepote, mislio sam tada. Bio sam zahvalan na svemu tom sto vidim i sto uopste postoji.

Onda, posle nekog vremena koje mi je bilo dozvoljeno za to mesto, kao da sam samo trepnuo okom i probudio se ili usnio drugi san.
Bio sam na nekom drugom nepoznatom mestu. Pustos i gola zemlja.
Posle kratkog posmatranja shvatio sam da sam i ovde dosao u posetu putem kojeg se ne secam, al' sam ga bio svestan i nije mi bio toliko vazan,
jer pravi put tek sad pocinje. Hodao sam, hodao, pitao se zasto je sve mirno i nepregledno, zasto je sve tako nisko i tvrdo, pitao sam se kakvom to cudnom voljom ovo mesto tera sve drugo sto postoji daleko od sebe. Kao da je puno ljubomore i u isto vreme nepodnosljive ceznje prema zivotu i zbog toga zivot tu nece nikad doci. Samo ja, bez dozvole da budem tamo i da prolazim njenim ravnim predelima.
Poceo sam opet da osluskujem. Vetar, sav vazduh, da vidim sta ima da mi kaze. Puno toga sam cuo i razumeo. Mogao sam tako jos jako dugo, medjutim shvatio sam da to moze vecito da traje i da to nije jedino sto trazim. Ono sto sam trazio bilo je opet ispod mene. Ovaj put jako nepristupacno i, kako mi se cinilo, bez zelje da mi se pokaze. Bilo je u isto vreme blizu i daleko, blisko, ali i jezivo na samu pomisao.
Setao sam tako sve dalje i mislio o tome kako da mu pridjem. Slusao sam melodiju vazduha oko sebe jos neko vreme, nadao sam da ce mi biti
od pomoci da razresim svoje nedoumice, jer mi se nesto strasno vrtelo glavom; hteo sam da jednostavno propadnem kroz zemlju sve dok mi svo telo ne izgori u vrelom srcu koje je zastrasujuce kucalo tamo dole duboko. Plasio sam ga se, molio sam glasove vazduha da me odvrate od ove pomisli, ali nije vredelo. Sve vise sam znao da moram da padnem u taj ambis koliko god me on bude vukao ka svom zaristu.

Odjednom je sve utihnulo, kao da je sve stalo. Nisam vise bio tamo. Padao sam. Bilo mi je sasvim jasno da padam. Opet, osecaj nije bio toliko strasan koliko sam mislio da ce biti. Zapravo, ne barem u pocetku, jer sam se setio da se jos uvek plasim visina i da pri svakom padu mora biti nekog dna.
Na trenutke sam pomisljao kako je sve to nepodnosljivo, pokusavao sam sebe da ubedim kako nemam razloga za strah.
Gusta tama je neverovatnom brzinom prolazila pored mene. Znam da su mi dolazile i takve sumnje, da sam mislio kako padam kroz neki bunar bez dna.
U nekom trenutku osetio sam toplinu kako mi dodirije stopala koja nisam mogao da pomeram. Toplina je potom zahvatala celo telo.
Razne stvari su mi se prividjale, sve je oko mene prolazilo i letelo na gore. S naporom sam spustio lice na dole i onda sam ugledao svetlost ispod sebe.
Imala je boju zalazeceg sunca i kako sam joj se problizavao, postojala je meni sve bliskija, sve poznatija svetlost, vanvremenska.
Poverovao sam da sam zaista u svemiru i da padam ka nekoj zvezdi kroz mutni, tamni oblak dima i prasine. Toplota je postajala sve jaca i pekla me je.
Znao sam da nema svrhe odupirati se, ipak sam pokusao nesto da ucinim kako mi kosti ne bi izgorele u prah. Prvo mi je palo na pamet da treba da zastitim lice. Pri toj pomisli, vrelina zvezde mi je obasjala celo telo svojom bojom i od te svetlosti sav osecaj rastuce topline je nestao. Dobio sam zastitu.
Tada sam promenio poziciju iz padanja u letenje. Dobro sam znao kakva je ta zvezda ispred mene. Ona je uzarena i tecna, jer sam u nju konacno uleteo kao u vatreno more. Plutao sam. Bilo je jako toplo, ali toplota je sad dolazila iz unutra, iz mene.
Naostrio sam cula i onda sam opet poceo da slusam. To je bilo jedno veliko srce, bilo je majka svih drugih srca i svega sto pulsira u ritmu
kojim ono otkucava. Dosao sam do njegove sredine i tu ostao jednu malu vecnost, sve slusajuci i posmatrajuci zatvorenih ociju.

.....................................
Korisnikov avatar
Član
Član
 
Postovi: 1110
Pridružio se: Sub Nov 17, 2007 11:36 am
Lokacija: Dvori Mandosovi

 Re: Nada

Postod Nenemusha u Sub Jul 18, 2009 3:26 pm

Ovakoooo:
Način na koji je napisano jako mi se dopada, međutim konstantno imam taj osećaj "Sad će da se razjasni... Ne, evo sad će... Možda sad?" i onda stignem do samog kraja a da mi se i daje ništa nije razjasnilo, tako da sam još uvek malo zbunjena- da budem iskrena, nemam pojma šta se desilo :lol: MEĐUTIM! To ne znači da ovo što si napisao ne valja, nego da mu je neophodan nastavak. E sad, od nastavka sve zavisi- ako nastavak valja, onda i ovaj odlomak valja. Ako nastavak ne valja, onda je ovaj odlomak ok, ali neiskorišćen.
Inače, najiskrenija i najtačnija kritika koju mogu trentno dati a da ne pogrešim jeste ta da, da mi u ruke dospe knjiga koja počinje ovako-definitivno bih nastavila da čitam. ( ako je ovo što sam rekla kritika uopšte XD Više je činjenica, ali kapiraš poentu XD )
~*~ Snovi teško umiru i za njih se držimo i onda kada se pretvore u pepeo~*~
Korisnikov avatar
Član
Član
 
Postovi: 2253
Pridružio se: Pet Avg 24, 2007 3:18 pm
Lokacija: Arandjelovac

 Re: Nada

Postod Namo*Mandos u Sub Jul 18, 2009 5:38 pm

Dobro si primetila :)
Ovaj prvi deo ne razjasnjava puno, ili uopste, vec drzi citaoca, tako-reci u vazduhu, neodredjeno, jos neko vreme, kao sto je i polozaj lika koji pripoveda.
Kritika, impresija, feedback...sta god... sve vredi ako je u cilju poboljsanja kvaliteta, jelte :)
Korisnikov avatar
Član
Član
 
Postovi: 1110
Pridružio se: Sub Nov 17, 2007 11:36 am
Lokacija: Dvori Mandosovi

 Re: Nada

Postod Namo*Mandos u Čet Jul 23, 2009 10:22 am

................................

Nakon nekog vremena mirovanja, kao da sam samo trepnuo okom i ponovo se osvestio. I dalje sam se nalazio u centru vrelog srca.
Neki nemir me je terao da se pomeram i sva toplina koja mi je bila blisko uz telo - otvorila se predamnom kao bezbroj puteva sa svih strana.
Toplina iz mene je icezavala otvarajuci mi mogucnosti i govorila mi je da ovde ne treba da ostanem zauvek i da treba ponovo da izadjem na povrsinu.
Tako sam i odlucio, ili sam barem mislio da je to moja odluka. Krenuo sam, i odmah uvideo da povratak nece biti tako lak. Moje telo u srcu Zemlje se izoblicilo kao da sam morao da da ga saklupljam za sobom.
Morao sam da se penjem. Izgledalo je jako tesko. Morao sam vise puta da odustanem, pa bih onda opet krenuo. Jacao sam, sabirao se, uspevao sam
da nateram okolinu da mi pomaze pri penjanju. Kako sam se hladio tako sam dobijao novu snagu za kakvu do tada nisam znao. Bila je cvrsta poput kamena,
kao da sam se sam pretvarao u kamen i sve vise rastao i rastao. Bio sam, cinilo mi se, jaci nego ikad. Napori da stignem do povrsine su se bili sve manji, a
moja pokretljivost sve veca. Opet sam dostigao mesta vecite tame,veliko srce je postajalo zvezda iza mojih ledja, a moje telo zemlja.
Sada je neka druga svetlost dosla do mog oka. Ovaj put bela, blaga i poznata. Prizivala je u meni veliku ceznju i zelju za otvorenim univerzumom.

Nebo se vidljivo priblizavalo i hteo sam sto vecom brzinom da ga uzmem u zagrljaj. Izleteo sam u vazduh praveci iza sebe eksploiju kratera, kao da me je planina izbacila svom svojom snagon preko svojih tvrdih, hladnih i ostrih vrhova. Sunceva svetlost i sva svezina koja mi je snazno popunjavala sve moje pore, prihvatile su me kao nekog davno ocekivanog gosta. Oslobodio sam se sve tezine i postao sebi lak kao sto dugo nisam bio.
Ovo stanje je trajalo samo nekoliko trenutaka. Tlo me je i dalje snazno privlacilo. Pocinjem ponovo da padam, pomislih. Da li se jos uvek plasim visina?

Nije bilo nacina da se zaustavim ili barem usporim. Uvideo sam da ovo padanje nece dugo trajati, jer je teme bilo dosta blizu. Padao sam, a glasovi vetra
su mi histericno govorili sta mi se desava. Teme ispred mene se priblizavalo i tako tamnelo u boju dubokog plavetnila. Onda je pocelo da presijava.
To je bila nepregledno siroka voda u svom horizontu. Moje telo je pokazivalo slabost, i nespremnost za takav pad. Voda je bila jako blizu, a onda je pocela
da se dize i da mi dolazi u susret. Dizala se u jedan visoki breg koji se svojim vrhom uoblicio kao u neko zmijoliko stvorenje, koje je poput
uzeta pokusavalo da mi dostigne ruke. Tada nisam znao da je ova pomoc dosla po zapovesti srca zemlje koje je potom uvek osluskivalo moje zelje i osecanja, jer je ostalo zauvek deo mene.
Uhvatio sam se sakama za vrh, onda me je povukla k sebi i ja sam ceo usao u to zivo, divlje, stvorenje koje je jos uvek bilo samo voda.
Usporio sam i to naglo, ali to nije bio pad kakav sam zamisljao da ce biti s takvih visina, samo nova promenu sredine, pa onda plutanje, poput onog u srcu, samo sto je granica ka spoljasnjem bila jasnija i definitivna. Voda me je sve vise povlacila ka svom korenu, zaustavio sam se tek je bilo jasno da sam ispod povrsine te podivljale vode.

Oko mene je sad bila neka nova tama, svuda sem usijale zvezde koja je bila, ovaj put, iznad moje glave. Ovaj put je vreme teklo sporije i svaki trenutak je bio duzi i dragoceniji. To mi nije davalo vremena da odmah sagledam sebe u novoj situaciji, a jedino sam pomocu zvezda mogao da se orijentisem u prostoru, sve dok se moje telo nije bolje upoznalo dubine okena i hladnocu leda svog ovog sveta. Opet sam se susretao sa drugim zivotima i njihovom rutinom postojanja i to me je potsetilo na srecu i ljubav na onaj nacin za koji sam nekada znao dok sam hodao po povrsini.
Voda je prostrana, nezavisna i snazna. Stalno menja izgled povrsine cele zemlje. Ulazi u kopno sa svih strana i daje mu zivot i oduzimaga, vrteci u krug sve ono sto poseduje i sto jeste. Pokusavao sam da gledam sto je dalje moguce, da sve opet upoznam i shvatim. I ako je sva ta voda izgledala na momente nepristupacno i zastrasujuce, posle dugog vremena sam opet osetio da sam na svom, na vise poznatom, kod svog drugog roditelja koji me strogo priprema za novi zivot. Moja zahvalnost je bila velika, moja veza sa vodom jaka, prava i postojna sve dok bude kruzila ovim svetom.

Gledajuci u daljine, moji pogledi su davali odsjaj svakoj povrsini koja je bistro svetlucala po licu kopna, koje mi je otvaralo radoznalost. Njene krosnje su bile novo otkrivena lepota koja me je izazivala. To mi je otkrilo secanja i onda sam naglo, poput brzine svetla ponovo ugledao izvor i sumu gde sam nekada davno stajao. Za tren oka, vec sam bio tamo i isplivao na povrsinu. Bila je noc, samo je blagi sjaj s neba otkrivao nabijalu prirodu oko izvora kraj kojeg sam se opet nasao. Bio sam opet tamo odakle sam krenuo. Sve je bilo jako poznato, ali osecao mnogo puta jace i intenzivnije nego pre. Bio sam isti i drugaciji.
Upitao sam sebe:
- Gde je vreme?

Skoro da sam poverovao da se zapravo nikad nisam ni pomerao sa ovog mesta. Svi moji dozivljaji su mi u secanju do tog momenta
jos uvek bili stvarni, ali i cela java koju sam tog trenutka prozivljavao je bila stvarna, stvarnije nego bilo sta drugo ranije.
Moji strahovi su postali jako daleki, gotovo da ne postoje. Zivot koji me je okruzivao, ovakva kakva jeste, cutljiv, strpljiv, ali vecito zeljan za sto vecom sirinom i sto vecom snagom, izazvao mi je jednu ideju o sebi... koja mi je potom izazvala jedan davno zaboravljeni trenutak - gromoglasni smeh.

Dok sam se kretao kroz sumu, sve dalje od izvora, sav biljni svet je hteo da raste u mom pravcu, a sav drugi zivot je cutke stajao. Onda bih se susretao sa drugim vodama, zemljom i zivotom kojih je bilo u ovom novom vremenu. Jos uvek nisam imao neki cilj, ali znam da sam poceo da zudim za necim jos visim, zudeo sam da nesto promadjem, ili nekog da pronadjem. Trebao mi je neko slican meni, kao dokaz da su moje moci stvarne i da sam ja stvarno tu gde jesam.
Moje telo je izaslo iz zadnje ljusture u ovaj novi svet koji mi je bio tezak i lak u isto vreme, pun razlicitosti koji se medjusobno nadogradjuju.
Osvanula mi je zudnju za ljudima, za drustvom. Samo,- nisam znao sta ce biti kada ih ponovo sretnem? Kako ja njima sada izgledam, ili kako bi trebao da se ophodim prema njima? Mozda me nece ni primetiti? - pomislio sam.

............................
Korisnikov avatar
Član
Član
 
Postovi: 1110
Pridružio se: Sub Nov 17, 2007 11:36 am
Lokacija: Dvori Mandosovi

 Re: Nada

Postod Nenemusha u Sre Jul 29, 2009 9:07 am

Imam osećaj da tek sada- kada si prekinuo- treba da krene PRAVA radnja :lol: Sve ovo mi je super kao uvertira, prilično sličan doživljaj mi je ostavilo kao i prethodni deo, sve mi izgleda kao jedan veliki uvod. Dopada mi se stil, extra je napisano, ali i dalje čekam da nešto krene da se dešava :mrgreen: Ja sam "prosta pubika", što bi rekli, jednostavan čitalac, meni nije potebno mnogo filozofije, sve čekam da krene ono dobro staro "šege, šore i mačevanja" pa da budem happy ::L:: Tako da, jako sam zainteresovana da vidim kako se nastavlja, da se razjasni sve ovo do sada dato. Pogotovu ako ima kasnije nekih "šege, šore i mačevanja" fazona ::L::
~*~ Snovi teško umiru i za njih se držimo i onda kada se pretvore u pepeo~*~
Korisnikov avatar
Član
Član
 
Postovi: 2253
Pridružio se: Pet Avg 24, 2007 3:18 pm
Lokacija: Arandjelovac

 Re: Nada

Postod bookman u Sre Jul 29, 2009 9:20 am

Ne znam zašto, ali sve ovo me pomalo podsjeća na Autostoperski vodič i onog kita koji pada. :)
NISI TI NA NEBU SAM
BOGOVA JE POVAZDAN
S NEKIM ĆU SE VEĆ NAGODITI
Korisnikov avatar
Član
Član
 
Postovi: 505
Pridružio se: Sre Jul 02, 2008 1:30 pm
Lokacija: tamni vilajet

 Re: Nada

Postod Orion u Sre Jul 29, 2009 11:49 am

Malkice previse " iscekivanja " za moj ukus, ali mi se bez obzira na to , veoma dopalo.
Lepo idu recenice, jezik je zanimljiv, i dobro odslikava psihu i to neko unutrasnje stanje..
Ali imam osecaj, da tu moze dosta da se doradi, i da se nastavi. Samo napred.
Korisnikov avatar
Član
Član
 
Postovi: 588
Pridružio se: Sub Nov 17, 2007 2:01 am

 Re: Nada

Postod Namo*Mandos u Sre Jul 29, 2009 12:55 pm

Hvala na komentarima,
moram priznati je prica pisana dosta instinktivno, i sam sam bio u iscekivanju 'sta ce sledece da se desi', te mozda zato jos uvek zvuci kao uvertira, sto zapravo i jeste. Ali to ne znaci da nemam nikakav plan i strukturu. U nastavku se konacno pojavljuju likovi i prica pocinje da se razvija 'ovozemaljskim' tokovima. Veoma rizican prelaz.
Korisnikov avatar
Član
Član
 
Postovi: 1110
Pridružio se: Sub Nov 17, 2007 11:36 am
Lokacija: Dvori Mandosovi

 Re: Nada

Postod Jake Chambers u Sre Jul 29, 2009 8:57 pm

Jaoooo Namo Mandos piše priče!!! ::T:: ::T:: To nisam znao :mrgreen: Moram da nađem sutra-prekosutra vremena da pročitam pa ću da komentarišem :)
اذهب، فهناك أيضا عوالم أخرى غير هذ
Slika
Dopisi iz Diznilenda! - Aktuelna kolumna: Dođi, čika Veljo, da mi TEBI damo 'bonu...
Korisnikov avatar
Kljuc
Kljuc
 
Postovi: 4902
Pridružio se: Pon Apr 18, 2005 6:39 pm
Lokacija: A Forrest in Western Maine

 Re: Nada

Postod TurtleEye u Čet Jul 30, 2009 9:25 am

Čak i da nemaš plan i strukturu, mislim da se to ne bi odrazilo na ostatak priče. Prvenstveno zbog toga što napisano funkcioniše kao celina i ne mora se menjati. Uzgred, možda ne odaje mnogo toga, ali nas vrlo lepo uvodi u jedan novi svet. :)
Ja sam stekao utisak da lik nije uplašen već samo radoznao i da bez obzira na moguće ( i proživljene) opasnosti, on sebi dozvoljava da se oseća bezbedno. Kao, da sam zna da ne može umreti jer je ovo početak jedne velike avanture.
Ne mora sve biti smisleno.
Korisnikov avatar
Član
Član
 
Postovi: 69
Pridružio se: Pon Feb 02, 2009 7:46 pm

 Re: Nada

Postod Namo*Mandos u Čet Jul 30, 2009 11:22 am

Jaoooo Namo Mandos piše priče!!!

Zamisli! :) Ma pisem vec dugo (mozda bi za promenu mogao malo vise da citam lol), samo sto nisam imao gats da to objavim...
Ja sam stekao utisak da lik nije uplašen već samo radoznao i da bez obzira na moguće ( i proživljene) opasnosti, on sebi dozvoljava da se oseća bezbedno

Strah ili strahu slican osecaj je nesto sto je lik nasledio iz svog predhodnog postojanja koje ostaje nedefinisano i maglovito, dok ga je navodno iskustvo ucinilo da se oseca bezbednije i jace. Misterija je u toliko veca, jer jos nije poznato da li je ta snaga dosla iz unutra ili ga je takvim ucinila okolina, odnosno neki drugi - veci autoritet.
Korisnikov avatar
Član
Član
 
Postovi: 1110
Pridružio se: Sub Nov 17, 2007 11:36 am
Lokacija: Dvori Mandosovi

 Re: Nada

Postod Namo*Mandos u Ned Avg 02, 2009 12:37 pm

---------------------------------------

Suma je bila topla, ali sveza i dugo sam prolazio njom. Kao da sam odabrao duzi put do neke tacke prema kojoj sam se uputio. Nisam se tada upitao, kuda ja to, ustvari idem. Hteo sam sto duze da uzivam u tim predelima, mogao sam tako ,cini mi se, vecito da lutam - poput duha, uvek zedan svega sto sam dobijao za uzvrat od celog nabujalog zivota sto mi je dolazio u susret, a i ja njemu. Priroda u sumi je htela da ja tu vecito ostanem u stalnoj razmeni snage i volje, da je ucinim vecom i nepristupacnom za sve sto je dolazilo ili uticalo sa strane, zajedno u simbiozi ljubavi jedne prema drugoj.
Medjutim, bez obzira sto sam to mesto prihvatio kao svoj dom, zelja za ljudima, njihovim drustvom i prepoznavanjem mi je uvek bila u mislima kao glavni cilj. Priroda je svojim konstantim menjanjem htela da me odvrati od toga, cineci sebe uvek novom i interesantnijom, pruzajuci mi uvek nove mogucnosti i snagu, dozvoljavala mi je da je kontrolisem i iznova otkrivam kao vrhunac lepote i postojanja na povrsini cele zemlje.

Postojala je samo jedna stvar koja je pri'tom bila nevesto skrivana od mene, a koja me je potsecala da vise ne zelim da stvaram nove caure unutar bilo koje sredine, a to je bio nezaustavljivi i brzi tempo vremena koje je prolazilo u odnosu na zivotni vek svega zivog u mom daljem ili blizem okruzenju.
Zadrzao sam dah i onda se sve do te mere usporilo kao da je sve stalo. Svaka travka, svako drvo, insekt ili zivotinja sada su opet ziveli samo za sebe, ucinivsi jasnu granicu izmedju njih i mene. Putevi su mi bili ponovo otvoreni. Priroda je pokazala da je, bez obzira na svoju unutrasnju snagu, spolja bila jako krhka, osetljiva i nezasticena od stalnih pretnji koje su dolazile sa strane. Ponovo sam hodao koracima coveka u sumi, kao sto je bilo koji drugi covek hodao, osecao svoje telo kao sto ga svaki drugi covek oseca. Bio sam ranjiv, ali mi je ta ideja o sebi prijala, jer sam tek tada mogao da otkrivam neka sitna zadovoljstva koja su sada bila vidljiva u delicima ovog novog usporenog i mirnog vremena. Priroda je postala blaga, nekako jednostavnija, udaljenija, ali me je jos uvek budno slusala, nudeci svoju bezuslovnu zastitu.
Koracao sam sve brze kako sam sve vise bio prepusten samom sebi, nezavis'an od tokova zivota i svetla koji su mirno kruzili. Suma je sve vise prestajala, a predamnom su se otvarali novi otvoreni predeli. Toplina i snaga ljudskog zajednickog zivota je bila sve jaca. Bio sam im sve blize.

Nakon nekog vremena, spustajuci se niz jedno brdo ka dolini primetio sam prve tragove ljudske delatnosti. Izasao sam na jednu stazu koja je bila utabana od cestih koraka koji su tu prolazili. Malo dalje odatle video sam jednu livadu okruzenu drvecem koja je bila ogradjena ispletenim granama. Ovo otkrice je izazvalo radost u meni i mogucnost za novim otkrivanjem neceg manje poznatog, sa velikom voljom za stvaranjem izvan moje volje i domasaja. Opet, moja snaga je bila i dalje velika, a moje prisustvo jos uvek jako uticajno na blizu okolinu. Osetio sam kako privlacim nekog ka sebi, a da on toga nije sasvim svestan. Neko se priblizavao, a koraci su mu tiho sustali u daljini. Bio je sam, zanesen u svojim mislima, sa svojom voljom koja mi je slala svoj cedni, slatki dah.

Izgledao je kao da je bio mog uzrasta, moje gradje, mada nisam znao koliko sam to ja, zapravo star u odnosu na njega i ostale. Znao sam da je on bio tek mladi pupoljak ovog vremena i njegov uticaj je bio ogranicen njegovom snagom u telu, njegovim rukama i namerama koje je nekad mogao da ostvari.
Covek mi se priblizavao stazom, dok sam se ja sklanjao delimicno skrivajuci se od direktnog susreta. Nije me odmah opazio, ali sam odlucio da se ne krijem nego da mu se pokazem, zeleo sam da bude svestan mog prilaska i on tada okrete glavu i pogleda me.
Osetio sam da se zbunio, cak, uplasio mene dok smo u trenutku cutke stajali jedan prema drugom. Ucinilo mu se da je video nesto sto ga je do tog mesta i momenta vec neko vreme privlacilo, a da ne pripada njegovom svetu. Napravio sam neki neutralni, ali blagi, prijateljski izlas lica, kako bi mu ublazio strah.
Kao na moju komandu, covek je cekao da mu pridjem. Kada sam mu dosao dovoljno blizu, stao sam i konacno mu se obratio sa ushicenjem i milinom u sebi. Njegova snaga mi je bila tako bliska, kao jedan od mladih izdanka svoga veka nad kojim sam imao jasan pregled i uticaj. Opet, za svoje prilike, bio je muskarac u svojoj punoj snazi.
Onda sam se setio kako dugo nisam progovorio, niti se nekom obratio. Covek nije umeo da mi odgovori.
Bio je i dalje zbunjem, ali se nije pomerao. Onda sam mu postavio jedno pitanje i covek se okrete i pokaza rukom u pravcu iza sebe i progovori nekim meni nepoznatim jezikom. Onda sam pomislio kako ovakve ljude nikad pre nisam video onoliko koliko me je secanje sluzilo i kako se covek, ustvari, dosta razlikuje od mene, od onog kako ja pamtim svoj izgled od nekada kada sam kao i on setao nekim drugim stazama.
Ovo moje saznanje, kao da je odjednom u coveku izazvalo veliki neizdrzivi strah. Oci su mu se sirom otvorile i neprestano je drhtao, nije mogao nista vise da izgovori, ali se nije micao s mesta. Za veliko cudo, nisam mogao da razumem ovakvo njegovo ponasanje. Blago sam podigao ruku kao u pokusaju da time kazem da ne treba da me se plasi i u tom trenutku covek pade pred moje noge ostajuci bez svesti. Ovo me je iznenadlio i htedoh da se spustim i pomognem, ali sam onda odlucio da to ne uradim kako ne bi jos vise pogorsao situaciju i shvatio kako bi bilo bolje da odem od njega, jer ce se on onda probuditi i nastaviti svojim putem kojim je krenuo, u svojim mislima i svojom voljom koji nikad vise nece biti kao ranije.

Nastavio sam dalje, putem kojim mi je covek pokazao. Pomislio sam da nije mudro ovako izlaziti pred ljude i da u buduce moram biti oprezniji. Nesto je u meni postojalo, sto jos uvek nisam mogao da kontrolisem, nesto veliko i za ljude razarajuce, a sto je ovaj covek osetio i to ga je uzasavalo. Morao sam da se jos vise povucem u sebe kako bi zastitio druge i onda sam ponovo iscezao iz dometa ljudske paznje.

Svet mi se potom ucinio jos mladjim, izgledao je kao novo jutro nakon duge i tamne noci, svez i na putu novih promena, a sve sto se pokrece sluzilo je njegovoj moci. Kroz taj Svet sam se dalje kretao ja, svestan njegove volje, koja me je milovala, a ja sam mu odavao pocast svojim prisustvom i jendostavnom setnjom kroz njegove predele. Bio sam ponovo ponesen svojom okolinom, kao da me nema, kao da nisam tu, a prisutan sam na svakoj travki, svakoj tamnoj supljini, na mirnom kamenu na dnu vode, na finoj povrsini leprsavog lisca drveta, kao vazduh, kao svetlost.
Moj zanos je ponovo prestao onda kada sam poceo da primecujem da opet gubim nit sa ljudskim osecajem za vreme. Drveca je bilo sve manje, a sve vise tragova ljudske ruke. Nesto se opet menjalo neshvatljivom brzinom. Obradjena zemlja, usevi, ograde i sadnice. Bunari, siroke staze i mirisi dima, znoja i prasine u daljini. Znao sam da se sad stvarno priblizavam ljudima. Imao sam nedoumicu da li to stvarno moram sada da ucinim.
Tada sam se opet poceo osecati kao covek, zavistan od prostora oko sebe i od tvrdog tla za koje sam bio privucen svojom celom zemaljskom teznom.
Svetlost dana se menjala. Vreme je i dalje prolazilo dosta brzo, brze nego drugim ljudima. Cak mi se javljala slutnja da ga ja ubrzavam. Stao sam i naterao sebe da usporim protok vremena ili sebe u tom vremenu. Za zurbom nije bilo potrebe, mislio sam, samo sam u to trebao da poverujem i da, ako je moguce, u sebi kontrolisem.
Stigao sam na jedan breg, idealno mesto da tu secakam vece, kao prvo vece nakon dalekih i zaboravljenih sutona koji su nekad neprimetno prolazili iznad mene. Sedeo sam na vrhu brega na jednom mestu sa pogledom na predele. Mesto je bilo idealno i kao stvoreno za ovaj trenutak. Gleodao sam, osecao, razmisljao o tome gde sam se sada nalazio i sta sada ciniti. Svetlost se sada konacno sporije menjala, sve je to ucinilo da se jos vise vezem sa ovaj Svet u kome sam se nasao. Postajao sam telom sve prisutniji u njemu, a sva moja cula su se smirivala, jenjavala, tako da vise nisam morao da ih kontrolisem kako bi ih sputao da se ne razliju po svemu sto postoji u blizini i daljinama. Ipak, znao sam da mogu sve videti i cuti, ako to pozelim, ako naumim da svoja cula ponovo ozivim. Tada sam poceo da osecam neke svoje slabosti koje takodje cine zivot na ovom Svetu, ovim tempom. Naslucivao sam da mogu biti toliko star, ako pozelim, da sve sto je zivo oko mene izgleda tako mlado, naivno, tek u zacetku postojanja svoje vrste, a ja kao neko ko je poznavao njihove prapretke i razloge zbog cega je sada doslo da oni, ziva stvorenja, budu takva kakva jesu u ovom trenutku dok sam razmiljao o njima.
Poznavao sam ih i razumeo kao sto niko od njih nije ni razumeo same sebe. Od svega zivot sto se pokrece na ovom Svetu, moja misao je potom opet zavrsila na ljudima i onim sta oni cine. Znao sam da sam jedan od njih, dobro sam se secao da sam i ja covek, a ne neko ko lici na njih. I ako su zakopani na sigurnim mestima u mojoj svesti, trenuci radjanja i prvih saznanja ostaje u meni kao sigurnost u to da nema sumnje u ono sto, uprkos svemu, ja zaista jesam - jedan covek od krvi i mesa. Imam sve potreba kao i svaki zivi covek. Moje telo je bilo u plamenu srca zemlje. Moja pozuda bi mogla biti beskonacna. Mogao bi progutati ceo svet i da i dalje ne budem sit. Ovo je bila jedna od prvih zastrasujucih slabosti za koje sam saznao koje bi mogle biti nezamislivo mocne.
Opet, nisam imao strah, jer nisam morao da budem u iskusenju, niti sam osecao tu glad. Ako sam imao neku jacu potrebu to je bilo - oslobadjanje. Toliko je toga u meni nagomilano, a Svet je tako prostran i visok, a oko njega bezgranicne Tmine Vasione. Moje su granice meni bile svakako vidljive, jer sam bio ogranicen samo na Zemlju koja me je stvorila i od koje sam stvoren. Nisam se previse oslanjao na misli koje su daleko izvan drugih svetova. Za to nije bilo ni potrebe ni vremena. Ja - imao sam u sebi jedan glas, ono isto sto me je probudilo iz utrobe zemaljske. Bio na sam povucen na povrsinu, bio sam bio dozvan.

Ustao sam i resio da vise ne gubim vreme, jer, i ako ga mozda imam na pretek, drugi ga nemaju i ta misao me potom odvela dalje.
Resio sam da moram da pristupim ljudima,kao jedan od njih, ma koliko ih moja pojava zbunila, mozda i dalje plasila, mada to nisam nikako hteo. Ucinicu se malim. Vatra Velikog Srca se u meni povukla do srzi moje kicme i u uzem delu sredine moje glave. I dalje sam bio jak, ali zato mnogo vise vezan za Zemlju, no za bilo sta drugo. Srce mi je kucalo, voda je tekla kroz mene, snazna i duboka.

Silazivsi sa brega, obuzela me je blaga radost i sebi sam bio neobicno lep i cudan. Na mom licu se javio osmeh i iz njega je dolazio glas. Moj glas slobode je davao boje okolini i budio je moju zelju za stvaranjem i za igrom. Da, znao sam sta treba da uradim prvo. Pronaci cu ljude koji ce me upoznati, pomoci i voleti, kojima cu da pruzim sve sto budu mogli da nauce od mene. Doslo je, dakle, vreme i za to. Radovao sam se i u isto vreme secao svog nekadasnjeg beznadja i sta znaci bola i tuga, ali ga jos uvek nisam ponovo upoznao. Nisam ni razmisljao o tome da je to nekad opet moguce u onakvom obliku, niti sam se plasio iscekivanja na to. Nisam se plasio niceg i to je mom zemaljskom obliku jako godilo.

Hodao sam putem sve vise pripadajuci pravcu u kom se krecem. Naisao sam na jedan bunar i iz njega navodio vodu u moja usta. Pre nego sto sam mogao da ugasim zedj, primetio sam jos par, u pocetku nebitnih stvari. Prva je bila ta sto sam bio obucen u odelo coveka kojeg sam sreo u sumi. Iako se cinlo nebitno, taj mali detalj mi je ostao zauvek nepotpuno objasnjiv. Znam da sam svojom voljom uzeo odelo, ali ne razumem kako, jer se toga ne secam. Pomislio sam na coveka u sumi i pitao sam se sta je sa njim sada. Moja misao je potom bila prisutna uz njega, ali nisam mogao videti sta je sada sa njim, da li je nastavio svojim putem ili jos uvek tamo lezi? Imao sam sazaljenje prema njemu i ta misao me nikad vise nije napustila.
Druga stvar na koju sam obratio vise paznje je bila sami bunar. Nad njim su bile namestene grede i uzad i on je imao svoj sistem po kom je nacinjen da bi ljudi njime sto lakse upravljali. Tu sam razumeo da se moram ponasati kao svi ljudi korsiteci njihova sredstva i alate, jer bi moci navodjenja i odvodjenja vode jako zbunile obicnog coveka, jer mu nisu poznate i van njegovog shvatanja. Voda ne dolazi sama coveku, kao meni, vec je on sam zahvata svojim rukama.
Onda sam se okrenuo i osetio prisustnost nekog ko je bio svestan moje prisutnosti i celog zbivanja oko bunara.

-----------------------------------------
Korisnikov avatar
Član
Član
 
Postovi: 1110
Pridružio se: Sub Nov 17, 2007 11:36 am
Lokacija: Dvori Mandosovi

 Re: Nada

Postod Nenemusha u Ned Avg 02, 2009 3:56 pm

Dopada mi se kako se nastavlja, mada ovaj stil mene lično malčice počinje da umara, postaje malo teško za praćenje... meni. Al po meni nemoj suditi, čekaj dalje komentare ::M::
Sviđa mi se kako priča ide :mrgreen: E da, ja prva mrzim one što idu naokolo i prodaju pamet u kesicama po pitanju gramatike ali čini mi se da si na više mesta stvarno čudno iskoristio zareze, kao npr. ono "Nisam se tada upitao, kuda ja to, ustvari idem." :?: Ne znam da li je to gramatički ispravno ali meni je nekako zasmetalo :? Molim da se javi neko ko je gramatički bolje potkovan i da proveri ovo ::M::

Btw, imaš moju podršku da nastaviš dalje :D Kao, ti ne bi bez moje podrške, pa evo, da ti dam blagoslov XD
~*~ Snovi teško umiru i za njih se držimo i onda kada se pretvore u pepeo~*~
Korisnikov avatar
Član
Član
 
Postovi: 2253
Pridružio se: Pet Avg 24, 2007 3:18 pm
Lokacija: Arandjelovac

 Re: Nada

Postod Namo*Mandos u Ned Avg 02, 2009 5:45 pm

hvala, hvala... nazalost nisam ovaj put stigao da prepravim tekst kako treba, sigurno da ima gresaka... you have to forgive me. :roll:
Bilo bi stvarno super kad bi mi neko pomogao oko toga :mrgreen: Kod men je jaaako vruce ovih dana, malo mi je opala koncentracija.
E sad da postaje malo naporno... pa ne znam, u nastavku ce vise biti reci o onom sta se drugima desava, a manje o impresijama glavnog lika, odnosno naracija se polako prebacuje iz prvog u trece lice.
Korisnikov avatar
Član
Član
 
Postovi: 1110
Pridružio se: Sub Nov 17, 2007 11:36 am
Lokacija: Dvori Mandosovi

 Re: Nada

Postod Nenemusha u Ned Avg 02, 2009 8:02 pm

E, to mi kaži, to mi već pasuje :mrgreen:
~*~ Snovi teško umiru i za njih se držimo i onda kada se pretvore u pepeo~*~
Korisnikov avatar
Član
Član
 
Postovi: 2253
Pridružio se: Pet Avg 24, 2007 3:18 pm
Lokacija: Arandjelovac

Sledeća

Povratak na Priče

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Google [Bot] i 1 gost

cron