Untitled, for now... Comment, please!

[Iris]

Odmah da objasnim.
Ja trazim iskrenu kritiku o ovom tekstu, o bilo cemu cega mozete da se setite dok ga citate: pravopisu, stilu, temi, radnji (ili nedostatku iste),... Sta god vam padne na pamet,a da moze da mi pomogne. A posle mi recite, kao citaoci:na osnovu nekog, opsteg utiska, lici li ovo na nesto? Jer, ako lici, da menjam ono sto ne valja, a ako ne lici, da odvojim misli i ideje i da krenem ponovo. Takodje, ako deluje klise ili izvestaceno, vicite!!!!!!!!
I jos nesto. Ovaj tekst je pisan u posebnim okolnostima, odnosno, pod veoma jakim uticajem jedne pesme i jedne veceri. Uticaj pesme je trajao svega oko pola sata i prekinut je na veoma brutalan nacin uticajima spoljnoga sveta (moja sestra), i posle ga nikada nisam pronasla na taj nacin, tako da je delo nekako... nedovrseno. Ako procitate, videcete na sta mislim. Pisano je pre oko godinu dana, i nije menjano od te noci. Nije da nisam pokusavala, ali nekako, nije to to... Cim nesto uradim, ucini mi se da se ne uklapa u original... Ako imate neki savet povodom toga, posebno bi mi znacio!!!

[Iris]

Noć. Mračna, vlažna, pusta. Noć, kao svaka druga tog memljivog novembra. Noć, kao svaka druga. To je ključna činjenica, to ponavljanje, bez ikakve promene, kao san bez budjenja. Ponavljanje, koje se ne ogleda u dosadnom, polukišnom novembarskom vremenu. Ovo ponavljanje traje mnogo duže od još jednog otegnutog meseca, od jednog beznačajnog godišnjeg doba. Beznačajnog njemu. Ne čine ga ni jednolične, sive zgrade, tesno pribijene jedna uz drugu sa obe strane ulice, sa približno istim brojem spratova. On sam je ponavljanje. On, i praznina, njegovog sivog života. Sivog, poput ravne ulice koja se pod njegovim nogama protegla u nedogled. Potpuna praznina: ulica, ili njegov život?
Oboje. I on je toga bio svestan. Zastao je samo delić sekunde i nastavio svoj nedogledni hod. Sa žalosnim uzdasima je prestao pre mnogo vremena, pre mnogo pređenih kilometara; ne vrede ničemu. Ma, ne vredi ni ta beskrajna šetnja, taj put koji se uvek nastavlja u večnost, čak i kad se predeli oko njega menjaju. Ali to je bilo jedino što je sada znao, jedino što je mogao da uradi. Zato je nastavljao dalje. Iz dana u dan, iz noći u noć. Bez početka. Bez kraja. Samo put. Njegov dom.
Odakle je krenuo, kuda je pošao? Nije bitno, ne seća se.
Prolazile su godine. Spavao je pored puta, na klupi, nekad i na putu. Jeo je kada je imao, kada bi pronašao neke ostatke ili izmolio nekog slučajnog prolaznika za malo novca. U početku se trudeći da ne razmišlja o svom pređašnjem životu, postepeno ga je zaboravljao. Sada se već nije sećao ni svog imena. Retko je razmišljao o tome. Da je to radio češće, posvećenije, verovatno bi se brzo setio. Nije mu bilo bitno. Ako bi mu zatrebalo ime, brzo bi izmišljao neko, kao i sve druge laži, koje je, usled godina izgovaranja , počeo da meša sa istinom.
Bio je svestan da je nekada davno, kao u nekom drugom životu, bio stvarno srećan. Čak veoma srećan. Da je sve izgubio. I više od toga, više od onoga što je imao. I da je bolelo. Neizmerno. Neprestano. Da je bolelo van vremena, van prostora. Predugo, presporo. Da je krenuo da hoda bez razmišljanja, tražeći u tome otupelost. Sada, kada ju je imao, povremeno je žudeo za nečim više. Ali ti periodi su bili retki, i kratkotrajni. Obično je bio zadovoljan onime što ima, koliko god to nemoguće zvučalo. Ne zadovoljan, onako kako smo to ti ili ja kada nam dođe to osećanje, nego nekako prazno, kao da mu je dovoljno to što ima. Sve u svemu, nije bio ni tužan ni srećan. Nego, nekako, poniren, kao neko ko čeka, a ne veruje da postoji nešto što će doći, nego čeka, samo da bi popunio prazninu u vremenu. Da, to je ta reč, jedina koja ga potpuno i pravilno opisuje. Pomiren.
Pomiren sa time da je čovek bez nada, snova. Ili tačnije, biće, jer je čovek prestao da bude kad je prestao da se nada. Onaj ko se ne nada ničemu, ne može se nazvati čovekom.
Znao je on da ne može doveka biti tako. Nakada je, u tom, prošlom životu čuo da je sreća promenljiva i nestalna, i to je iskusio na svojoj sopstvenoj koži. U teoriji, pretpostavljao je da će se i njegova šetnja prkinuti, ali, iskreno rečeno, nije očekivao da se to desi pre smrti.

[Silvanas]

Nekada je naglo prekidanje dobro. Ponekada covek samo zeli da procita o nekoj nepoznatoj, pomirenoj osobi, saoseca sa njegovom sudbinom i dozivi neke svoje tuzne osecaje kroz pricu. Ne menjaj nista. Nije naglo prekinuto. Nista drugo nije ni moralo biti zapoceto. Iskreno...super. Postavi jos koji...Nadji vremena molim te.

[Iris]

Drago mi je da ti se svidja.

[Shieldmaiden]

Iris & Silvanas, sittin' in a tree...

[Iris]

Sta mislis o mom tekstu... prici?

[Shieldmaiden]

Pazi malu što se ne da.

Nisam pala na dupe, ali ja sam Zla Teta i pretplaćena sam na nesviđanje.
Imaš talenta, vidi se da si malecka, ali vidi se i da imaš potencijala. Pozdravljam pismenost i uobličenost teksta. Samo ti piši, gomilaj iskustvo i razvijaj svoj stil.

[Silvanas]

Zla teta.

[Iris]

Pazi ti, Zla Teto, na svoju reputaciju, mnogo si mi nesto meka (ipak, hvala na tome).
Ovo je trebalo da bude samo pocetak, uvod, ali sam onda shvatila da ne umem da nadovezem pricu, tako da je... neupotrebljivo. Ipak, ako nije uzasno, onda ce mozda posluziti nekada... Pasce mi ne pamet za sta, sigurna sam. I hvala za savet, znam da nemam mnogo iskustva, ali, to ide s vremenom... Valjda ce biti i bolje ^_^

[Silvanas]

Veceras sam procitao ponovo...
Ima drugaciji efekat sada. Verovatno zavisi od mog raspolozenja, samo mi se sada jos vise svidja. Postavi jos malkice ovakvih pricica.

[Iris]

Necu da postavljam bilo sta, tako da za sada nista... Da l bi se moderatori ljutili da ovde postavim pesmu? Msm, ne bih da otvaram novu temu na Poeziji samo zbog jedne...

[Iris]

Ovako, postavicu jos jedan rad... Volim ga ovakvog kakav jeste, nesavrsen i sa svim nedostacima jer je predstavljao sva moja razmisljanja i osecanja u trenutku kada je pisan... Ipak, bila bih zahvalna kada bi mi neko ukazao na nedostatke jer zelim da znam za ubuduce. Zato i trazim komentare i kritike, da bih naucila nesto. Tako da... Ako iko ovo bude gledao, neka komentarise bilo ovaj, prethodni, ili ako postavim jos neke radove, slobodno! Zapravo, apelujem da to ucinite!


Ovaj rad takodje nema ime. Ali, kada bi ga imao, glasilo bi ovako:


?

Голуб. Зар није срце управо попут голуба у којем су сакупљена сва наша осећања, све жеље и сви страхови, све наше изгубљене и сачуване мисли, сви давно заборављени снови који се враћају у најснажнијим таласима ноћи да нас извуку из топле сигурности и уздрмају нам срж...?
Сан... И у њему... шта?
Ливаде, шуме, реке, плажа и дивно, светлуцаво море, које се бескрајно простире и неприметно спаја са плаветнилом неба...
Један кавез. У њему мала, сива голубица. Њено перје, као посуто пепелом, опустило се, виси са дрхтавог тела као да баш и не припада ту, као да га је неко прилично немарно уметнуо, залепио. Њене очи... Два грумена угља која горе у неоснованој нади, гледајући назад на бујне шуме топлих боја и смарагдне, лелујаве градове трава који маме да их освоје босе дечје ноге... Или гледајући напред, у то хаотично савршенство, експлозију најнежнијих праменова плаве и беле боје складно протканих врелим златним нитима...
Слобода... Само на корак... Али решетке... Шта? Шта су оне да спрече једну птицу да полети? Могу ли то? Могу ли стати на пут древном нагону, љубави, према ветру, према висини, према узбуђењу, брзини и лакоћи, према природи? Могу ли стати на пут љубави према себи? Можеш ли сам себи стати на пут? Још битније, можеш ли да победиш ту препреку, можеш ли да се суочиш са самим собом?
Море, дубине једне личности. Таласи осећања, клизави облуци мисли, слани укус грешке, погрешне процене, предрасуде... Хладан додир несигурности, страха, обале спутаности и комплекса... А ипак, ниси доле. Давиш се, тонеш и, несхватљиво, самог себе избациш на површину. Отвори ум и диши. Заборави обале – нестаће. Истопиће се решетке и тај корак који те дели од бескраја одједном је доступан!
Отвори очи, подигни главу, високо. Рашири крила и без страха прихвати оно што заслужујеш. Крени!
Добио си оно што желиш. Најбољи рецепт за срећу је да желиш оно што имаш. Можеш ли то?

[Shieldmaiden]

Za početak predložila bih manje TT sindroma, to jest sindroma Tri Tačkice.

Ti jako lepo pleteš opise, ali mi nekako sve na kraju zađe u "style over substance". Čini mi se da od opisa zaboravim suštinu, da se ona izgubi među svim tim lepim pridevima, a kad je nađem deluje mi malo banalno, Koeljasto. S druge strane, možda je samo problem u mojim ličnim čitalačkim preferencama. Više slikaš rečima nego što pišeš, a to uopšte ne mora da bude loše. Jesi li čitala Mervina Pika?

Ne ustručavaj se da postavljaš i pesme na ovu temu.

[Iris]

Pitala sam i moderatora, rekla je da nema nista protiv TT Hvala, Earvena!

Nisam citala Mervina Pika. Ja ne citam ovakve knjige, niti ovako pisem price, zapravo, ovo mi je omiljeni nacin da napisem pesmu. Od pesnika volim Disa i Vaska Popu, i to se ponekad moze primetiti. Ali, nisam tako pesimisticna osoba. Hm, mozda si u pravu, mozda poenta i jeste banalna... Ali mislim da u nekim situacijam moze da bude znacajna, bar kod nekog ko ima 15 godina... Kao ja npr... Sto se tice TT potpuno si upravu! Ne znam sta da radim s njima (tackicama)! Obicno mi u tekstu menjaju neki izraz lica, ili pokret, koji bi zaokruzio misao. Moram da radim na oslobadjanju od toga.

[Iris]

Sveća

Dodir zapaljene šibice probudi život,
istovremeno ograniči njegovo trajanje.
U toploj svetlosti nestaje večnost.
Smrt, koja otpočinje postojanje.

Vrh fitilja nestaje u pepelu.
Voštane ivice postaju oble.
I niz, još uvek hladno telo
skliznuše prve kapljice tople.

Plamičak dobija na snazi.
Jedan pramen plamena, vlat vatre.
Mali je, nežan, treptav,
ipak, mrak ne može da ga satre.

Izduženo srce se mrvi u prašinu.
Crna linija života kao da pulsira od krvi,
ravnomerno, ipak otkucaji su sporiji nego prvi.
Istrošeni prah sve brže prelazi u tminu.

Dok vreme prolazi praha je sve više,
i kapi je više, a vremena manje.
I sveće je manje.
Polako, kap vatre je guta lako, ko da diše.

Izjeda je, i sve poješće,
a onda zajedno s njom umreće.
Toliko je blisko njihovo spajenje.
Život, koji okončava postojanje.