Kratke price

[danche]

[Maglor the Minstrel]

[alcesta]

[alcesta]

[align=center]POSETA IZDALEKA[/align]

Bilo je veče i seoski predeo već je bio napola uspavan, dok su se iz udolina dizali končići magle i zov usamljene žabe, koji bi, međutim, odmah zaćutao (čas koji pobeđuje i ledena srca, uz bistro nebo, neobjašnjivu vedrinu sveta, miris dima, šišmiše i u starim kućama baršunaste korake duhova), kad gle, leteći tanjir se spusti na krov parohijske crkve što se uzdiže na gornjem kraju sela.
Neprimećena od ljudi koji su se već vratili kućama, sprava je kliznula uspravno iz svemira, oklevala koji trenutak, ispuštajući neku vrstu brujanja, a zatim dotakla krov bešumno poput golubice. Leteći tanjir je bio velik, sjajan, kompaktan, sličan gigantskom sočivu; a iz nekih ventila i dalje je izlazio zviždukavi mlaz gasa. Zatim utihnu i ostade nepomičan, kao mrtav.
Gore u svojoj sobi s pogledom na crkveni krov paroh don Pjetro čitao je s toskanskom cigarom u ustima. Na neobično brujanje ustade iz fotelje i ode da pogleda kroz prozor. Spazi tada tu neverovatnu stvar, svetloplave boje, oko deset metara u prečniku.
Nije se preplašio, ni kriknuo, niti je bio zatečen. Zar se ikada ičemu začudio taj galamdžija don Pjetro? Ostao je tamo, sa cigarom u ustima, posmatrajući. A kada je ugledao kako se jedna vrata otvaraju, bilo mu je dovoljno da ispruži ruku: tu na zidu bila je okačena dvocevka.
E sad, o ličnom opisu dva čudna bića koja su izašla iz diska ne zna se ništa pouzdano. Takav je to smetenjak, don Pjetro. U svakoj od svojih narednih priča uvek bi sam sebi protivrečio. Sigurno se zna samo ovo: da su bili mršavi i niskog rasta, metar-metar i deset. Ali on kaže i da su se izduživali i skraćivali kao da su od gume. U vezi sa obličjem nije bio baš razumljiv: "Ličili su na dva mlaza iz vodoskoka, deblji na vrhu i uski pri dnu", po don Pjetru, "ličili su na dva patuljčića, dva insekta, na metlice, na dve velike šibice". "I imali su dva oka kao mi?" "Naravno, po jedno sa svake strane, ali mala". "A usta? a ruke? a noge?" Don Pjetro se nije mogao odlučiti: "U nekim trenucima video sam dve noge, a sekund kasnije nisam ih video više... Ama napokon, šta ga ja znam? Pustite me već jednom na miru!"
Ćuteći, sveštenik ih ostavi da posluju oko diska. Tiho su šuškali međusobno, dijalog je ličio na škriputanje. Zatim se popeše na krov, koji je vrlo blago nakošen, i dođoše do krsta, onoga na vrhu fasade. Obiđoše okolo, opipaše ga, činilo se da uzimaju mere. Neko vreme don Pjetro ih nije ometao, ne ispuštajući dvocevku. Ali iznenada se predomisli.
"Hej!" povika svojim gromkim glasom. "Silazite, momci. Ko ste vi?"
Ona dvojica se okrenuše da ga pogledaju, nisu delovali odveć uznemireno. Ali odmah su sišli i približili se parohovom prozoru. Potom viši poče da govori.
Don Pjetro - sam nam je priznao - beše neugodno iznenađen: Marsovac (pošto je od prvog časa, ko zna zašto, sveštenik bio uveren da disk dolazi sa Marsa; a nije mu palo na pamet da traži potvrdu), Marsovac je govorio nekim nepoznatim jezikom.
Ali da li je to bio pravi jezik? To su bili zvukovi, istini za volju ne neprijatni, svi spojeni bez ikakve pauze. Pa ipak, paroh je smesta sve razumeo, kao da se radilo o njegovom dijalektu. Prenos misli? Ili pak neka vrsta univerzalnog i automatski razumljivog jezika?
"Mir, mir", reče stranac, "uskoro odlazimo. Znaš šta? Već odavno vas obilazimo i posmatramo, slušamo vaše radio-stanice, naučili smo skoro sve o vama. Ti govoriš, na primer, a ja razumem. Samo jednu stvar nismo rastumačili. I upravo zbog toga smo sišli. Kakve su ovo antene?" (i pravio je pritom znak krsta). "Imate ih svuda, na vrhovima tornjeva i zvonika, na planinskim visovima, a imate ih i čitava mnoštva na sve strane, zatvorene među zidovima, kao rasadnike. Možeš li mi reći, čoveče, čemu služe?"
"Pa to su krstovi!" don Pjetro će. I tada primeti da ta dvojica nose na glavi po jedan čuperak, poput tanušne četke, visok dvadesetak centimetara. Ne, nije to bila kosa, pre su ličili na tanane stabljike biljaka, treptave, krajnje žive, koje su neprestano podrhtavale. Ili su to pak bili majušni zraci, ili skup električnih isijavanja?
"Krstovi", ponovi sričući tuđinac. "A čemu služe?"
Don Pjetro položi kundak dvocevke na zemlju, ali tako da mu sve vreme ostane nadohvat ruke. Onda se uspravi u svoj svojoj visini, pokuša da bude svečan:
"Služe našim dušama", odgovori. "Oni su simbol našeg Gospoda Isusa Hrista, sina Božjeg, koji je za nas umro na krstu".
Na glavama Marsovaca neuhvatljivi čuperci iznenada zatreperiše. Je li to bio znak zanimanja ili uzbuđenja? Ili je to bio njihov način da se smeju?
"A gde, gde se to dogodilo?", upita opet onaj malo viši, onim svojim cijukanjem koje je podsećalo na prenos Morzeovom azbukom; a u njegovom glasu se osećala nejasna ironija.
"Hoćeš reći da je Bog došao ovamo, među vas?"
"Ovamo, na Zemlju, u Palestinu."
Taj ton neverice razdraži don Pjetra.
"To bi bila duga priča", reče, "možda preduga za znalce kao što ste vi".
Na došljakovoj glavi ljupki neodredljivi obruč zatreperi dva-tri puta. Činilo se da ga pokreće vetar.
"Oh, to mora da je izvanredna priča", reče snishodljivo. "Čoveče, baš bih je rado čuo".
Da li je u srcu don Pjetra blesnula nada da će preobratiti stanovnika druge planete? To bi bio istorijski čin, doneo bi mu večnu slavu.
"Ako baš hoćeš", reče nabusito. "Ali hodite bliže, slobodno dođite u moju sobu".
To mora da je bio izuzetan prizor, u parohovoj sobi, on kako sedi za pisaćim stolom pri svetlu stare svetiljke, sa Biblijom u rukama, i dva Marsovca kako stoje na krevetu pošto ih je don Pjetro pozvao da se udobno smeste, da sednu na dušek, i navaljivao je, ali ovi nisu uspevali da sednu, vidi se da nisu bili u stanju, i tek da ne odbiju na kraju su se popeli na krevet, stojeći pravo, sa čupercima koji su se kostrešili i talasali više nego ikada.
"Počujte, četke!" reče sveštenik odsečno, otvarajući knjigu, i pročita: "...i uzevši Gospod Bog čovjeka namjesti ga u vrtu Edenskom...i zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: Jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu, ali s drveta dobra i zla, s njega ne jedi: jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš... i Gospod Bog..."
Podiže pogled sa stranice i vide da su dva čuperka neverovatno uzbuđeni. "Nešto nije u redu?"
Marsovac zapita: "I reci mi, ipak ste ga pojeli? Niste mogli da izdržite? Tako je bilo, zar ne?"
"Da. Jeli su od njega", priznade sveštenik, a glas mu se ispuni gnevom. "Voleo bih da vidim vas! Da nije možda u vašoj kući poraslo drvo dobra i zla?"
"Naravno. Izraslo je i kod nas. Pre mnogo miliona godina. I sada je još zeleno..."
"A vi? Voće, hoću reći, nikada ga niste probali?"
"Nikada", reče tuđinac. "Zakon to zabranjuje".
Don Pjetro uvuče vazduh, ponižen. Onda su ta dvojica bili čisti, nalik anđelima nebeskim, nisu znali za greh, nisu znali šta je zloba, mržnja, laž? Pogleda oko sebe kao da traži pomoć, dok ne opazi u polutami, iznad kreveta, crno raspeće.
Živnuo je: "Da, zbog tog voća smo se upropastili… ali Bog", zagrme, i osećao je knedlu u grlu, "sin Božji je postao čovek. I sišao je ovamo među nas!" Ovaj drugi bio je ravnodušan. Samo se njegov čuperak ljuljao sa jedne na drugu stranu, nalik podrugljivom plamičku.
"Došao je ovamo na Zemlju, kažeš? A vi, šta ste s njim uradili? Proglasili ga za kralja?… Ako se ne varam, rekao si da je umro na krstu… Ubili ste ga, dakle?"
Don Pjetro se žestoko borio: "Otada je prošlo skoro dve hiljade godina! Upravo je za nas umro, za naš večni život!"
Zaćuta, nije više znao šta da kaže. A u mračnom uglu tajanstveni pramenovi one dvojice su plamteli, odistinski plamteli neobičnom svetlošću. Zavlada tišina i tada se spolja začu pesma cvrčaka.
"I sve to", upita opet Marsovac, strpljivo kao učitelj, "je li sve to na kraju vredelo?"
Don Pjetro ne izusti ni reči. Samo načini pokret desnom rukom, neutešno, kao da će reći: šta ćeš? takvi smo, grešnici smo, bedni grešni crvi kojima je potrebno Božje milosrđe. I tu pade na kolena, pokrivši lice rukama.
Koliko je vremena prošlo? Sati, minuti? Don Pjetra su prenuli glasovi posetilaca. Podiže pogled i opazi ih već na prozorskoj dasci, reklo bi se da se spremaju da krenu. Pod noćnim nebom dva čuperka su podrhtavala očaravajuće skladno.
"Čoveče", zapita onaj isti. "Šta to radiš?"
"Šta radim? Molim se!… Vi ne? Vi se ne molite?"
"Da se molimo, mi? A zašto bismo se molili?"
"Ni Bogu se nikad ne molite?"
"Ma ne!" reče čudni stvor i, ko zna kako, njegov živi obruč iznenada prestade da treperi i postade mlitav i bezbojan.
"Oh, siromasi", promrmlja don Pjetro, ali tako da ga ona dvojica ne čuju, kao što se ophodi prema teškim bolesnicima. Diže se na noge, krv opet poče snažno da mu struji kroz žile. Osetio se kao crv nekoliko časaka ranije. A sada je bio srećan. "He, he", smejuljio se u sebi, "vi nemate iskonski greh sa svim njegovim komplikacijama. Poštenjačine, mudraci, nekažnjeni. Sa demonom se niste nikad sreli. Ali kad se spusti noć, voleo bih da znam kako se osećate! Prokleto sami, pretpostavljam, umirete od zaludnosti i čamotinje." (Ona dvojica su u međuvremenu ušli i zatvorili vrata, a motor je već radio uz potmulo i skladno brujanje. Sasvim lagano, kao nekim čudom, disk se odvoji od krova, uzdižući se poput balona: potom poče da se obrće oko sebe, i krenu neverovatnom brzinom, naviše, naviše, u pravcu Blizanaca.) "Oh", i dalje je gunđao sveštenik, "Bogu smo miliji mi, zacelo! Najzad, bolje i svinje kakve smo mi, gramzivi, gnusni, lažljivi, nego oni prvaci u razredu koji mu nikad ni reč ne upute. Kakvo zadovoljstvo može Bog imati od takvih? I šta znači život ako nema zla, ni griže savesti, ni plača?"
Od radosti prigrli sačmaru, nacilja na leteći tanjir koji je sad predstavljao bledu tačkicu sred nebeskog svoda, ispali hitac. A sa udaljenih bregova odazva se zavijanje pasa.


[align=right]
Dino Bucati, Prodavnica tajni [/align]

[deedee]

[Dain]

[Maglor the Minstrel]

Prekucacu, posto ne mogu da nadjem na srpskom a neverovatna je...

Hulio Kortasar : Neprekinuti sled parkova

Bejase zapoceo da cita roman nekoliko dana ranije. Ostavio ga je zbog hitnih poslova, ponovo ga otvorio u vozu dok se vracao na imanje; polako se prepustio zapletu, ocrtavanju likova. Toga popodneva, posto je napisao pismo svom zastupniku i s nadzornikom raspravio pitanje pasnjaka, vratio se knjizi u miru radne sobe koja je gledala na hrastovu sumu. Udobno zavaljen u svojoj omiljenoj fotelji, okrenuvsi ledja vratima koja su mu smetala kao neprijatna mogucnost za pojavu uljeza, nekoliko puta je prevukao rukom preko zelenog plisha i poceo da cita poslednja poglavlja. S lakocom je pamtio imena likova i junaka; romaneskna sanjarija ga je obuzela gotovo u trenutku. Uzivao je u skoro perverznom zaadovoljstvu da se red po red oslobadja onoga sto ga okruzuje, dok istovremeno oseca kako mu se glava udobno odmara na plishu visokog naslona, kako su mu cigarete nadohvat ruke, kako s one strane prozorskih okana vecernji povetarac treperi pod hrastovima. Rec po rec, zaokupljen teskom nedoumicom junaka, prepustajuci se slikama koje su dobijale oblik, boju i postajale pokretne, bio je svedok poslednjeg susreta u planinskoj izbi. Prvo je oprezno usla zena. Sada je stigao njen ljubavnik, s povredom na licu, od udarca grane. Ona mu je velicanstveno brisala krv poljupcima ali on je odbijao milovanja, nije dosao da ponovo prodje kroz obred tajne strasti, skrivene u svetu suvog lisca i krivudavih putanja. Grudi su mu grejale ostricu noza, ispod je tinjala ugrabljena sloboda. Dijalog pun ceznje proticao je stranicama kao potok zmija, i osecalo se da je sve odvajkada odluceno. Cak i milovanja koja su se plela oko tela ljubanika, kao da zele da ga zadrze i nateraju da odustane, sa odvratnoscu su ocrtavala drugo telo koje je trebalo unistiti. Nista nije zaboravljeno: alibiji, slucajnosti, moguce greske. Od toga casa svaki trenutak imao je svoj tacno odredjeni zadatak. Nemilosrdno obostrano ispitivanje prekidalo se tek da bi jedna ruka pomilovala jedan obraz. Smrkavalo se. Ne gledajuci se vise, strogo se drzeci onoga sto treba da cine, rastali su se na pragu kolibe. Ona je morala da krene putem koji vodi na sever. Sa staze na suprotnoj strani on se na trenutak okrenuo da bi je video kako trchi raspustene kose. I sam je potrcao, sudarajuci se sa stablima, nalecuci na ograde, sve dok u jutarnjoj izmaglici nije nazreo put koji vodi prema kuci. Nije trebalo da psi zalaju, i nisu zalajali. Nije trebalo da nadzornik bude prisutan u to vreme, i nije bio. Popeo se tri stepenika do trema i usao. Iz bubnjanja krvi u usima dopirale su reci zene: najpre plava sala, zatim galerija, stepeniste zastrto tepihom. Gore, dvoja vrata. Nikoga u prvoj sobi, nikoga u drugoj. Vrata salona, a onda noz u ruci, svetlost sto prodire kroz prozorska okna, visok naslon fotelje od zelenog plisa, glava coveka u fotelji koji cita neki roman.

[Maglor the Minstrel]

Pseca zagonetka - Dino Bucati

Kada mene, psa, izvode u setnju, ispred one velike palate s kipovima, vitrazima, kulama i kupolama, na obliznjem trgu, cesto vidjam neku vrstu crnih kola, veoma lepih, s mnogo drangulija, kako stoje ispred kapije. Okolo je gomila sveta. Iznenada, kroz kapiju izlaze cetvorica ljudi noseci na ramenima jednu dugacku kutiju bez natpisa. I ta kutija je takodje vrlo lepa, bogato ukrasena. A svetina posmatra dok je ona cetvorica veoma oprezno natovaruju u prekrasna kola. Sta li bi moglo biti unutra? Napregnuta paznja prisutnih, skupocenost opreme, svecanost trenutka - sve to navodi na pomisao da kutija sadrzi nesto od izuzetne vrednosi, retke i dragocene djakonije, u svakom slucaju stvari za jelo, jer cime bi se inace mogla objasniti tolika parada. Zatim, dok tajanstveni predmet polazu u kola, zapazam da se neki od prisutnih, narocito zene, vrlo cesto prosto guse u jecajima. Gledajuci kako onu kutiju odnose, najprozdrljiviji se toliko razaloste da ne uspevaju da zadrze suze.
Eto, to su zakljucci na koje nas navodi obican zdrav razum. Ali ljudi su strasno cudna stvorenja. Pa sad ti pokusaj da dokucis kog djavola zatvaraju u te carobne sanduke i zasto dopustaju da im ih neko odnese ispred nosa. Placu kao kisa, a nece prstom da mrdnu da sprece odlazak. Cudan neki svet!

[Tlajli]

Genijalno! Gde uopste nalazis te price? Imam neku na engleskom, znam da bi bilo pozeljno da je prevedem ali je poduza tako da cu videti vec.

[Maglor the Minstrel]

Virhilio Pinjera – Meso

Dogodilo se vrlo jednostavno, bez trunke usiljenosti. Iz razloga kojima nije ovde mesto da ih iznosim, varos je patila od nedostatka mesa. Svi su bili uzrujani i culi su se manje ili vise gorki komentari, cak su se javili izvesni osvetoljubivi naumi.
Ali, kao sto biva, protest nije otisao dalje od pretnji, a ojadjeni zitelji ubrzo su gutali najrazlicitije vrste povrca. Jedino se gospodin Ansaldo nije poveo za opstim primerom. S izuzetnom stalozenoscu naostrio je ogroman kuhinjski noz, a zatim, spustivsi pantalone do kolena, odrezao sa svog levog guza divnu sniclu. Posto ju je ocistio, osolio i uvaljao u sirce, lako ju je zadimio, sto se kaze, na rostilju da bi je najzad isprzio u velikom tiganju za praznicnu kajganu. Seo je za sto is a slascu se predao svojoj divnoj snicli. Upravo tada neko zakuca na vratima; komsija svratio da se jada… Ali Ansaldo mu elegantnom kretnjom ukaza na divnu sniclu. Komsija upita, a Ansaldo mu samo cutke pokaza svoju straznjicu. Drugo objasnjenje nije bilo potrebno. Na sta komsija, zadivljen i ganut, isto tako cutke izadje da bi se, malo zatim, vratio sa gradonacelnikom. Ovaj izrazi Ansaldu zivu zelju da se njegova voljena varos prehrani, bas kao Ansaldo, sopstvenim rezervama, to jest, vlasitim mesom, svako svojim mesom. Zacas utanacise stvar i nakon izvrdavanja svojstvenog lepo vaspitanom svetu, Ansaldo se premesti u centar varosi da ponudi, izrazio se na sebi karakteristican nacin, “prakticni primer masama”.
Kad je stigao, pokazao je svim prisutnim kako da od svog levog guza odseku dve snicle, bas kao na modelu od gipsa boje mesa koji je vision a jednoj blistavoj zici. Insistirao je da budu dve snicle, ne jedna, jer ako je on vec odsekao s vlastite straznjice jednu lepu sniclu, pravo bi bilo da stvar tece promisljeno, sto znaci da niko ne izjede jednu sniclu manje. Kada je jednom utanacena procedura, svako se latio odrezivanja dveju snicli s levog guza. Bese to slavan prizor, ali pozeljno je da se ne salju opisi. Izvedena je racunica o tome koliko ce dugo varos uzivati u dobrobitima mesa. Jedan istaknuti anatom predvideo je, na bazi tezine od sto funti, ne racunajuci skembe i druge nejestive organe, da bi jedna osoba mogla da jede meso tokom sto cetrdeset dana rasporedjujuci po pola funte dnevno. Sve ostalo bilo je iluzorna racunica. Najvaznije je bilo to sto je svako mogao da se casti svojom divnom sniclom. Ubrzo gospodje stadose da pricaju o prednostima koje je nudila ideja gospodina Ansalda. Na primer, one koje su vec smazale svoje grudi vise nisu osecale obavezu da krpama pokrivaju torzo, nego su im se haljine sada zavrsavale nesto iznad pupka. A neke, ne sve, vec nisu govorile, jer su prozdrale jezik koji je, treba usput reci, kraljevska poslastica. Na ulici se se dogadjale drazesne scene: dve gospodje, tako, koje se dugo nisu videle, ne mogahu da se izljube; behu iskoristile usne da bi spremile neko przenije, izuzetno ukusno. A nadzornik zatvora ne mogade da potpise izvrsenje smrtne kazne jednom zatvoreniku, jer bese pojeo jagodice prstiju, sto je, ako je verovati pravim gurmanima (a nadzornik je to i bio) dalo povoda da se rodi onaj cuveni, toliko pronosen i prenosen izraz, prste da pojedes.
Bilo je cak i manjih pobuna. Sindikat proizvodjaca zenskih steznika uputio je najzvanicniji protest nadleznim organima, ali ovi su odgovorili da nema moguceg slogana koji bi naveo dame da ih iznova koriste. Ali behu to nevine pobune koje ni na koji nacin nisu narusavale konzumiranje sopstvenog mesa.
Jedan od najpitoreknijih dogadjaja te ugodne sezone priredio je varoski baletan odsecanjem svog poslednjeg komada mesa. Iz postovanja prema umetnosti, ostavio je za kraj svoje divne nozne prste. Njegovi bliznji upozorise da je vec nekoliko dana zivo pokazivao nemir. Samo mu je jos ostao mesnati deo palca. Pozvao je tada prijatelje da prisustvuju operaciji. Okruzen krvavom tisinom odsekao je svoje poslednje sledovanje i cak ga je, ne stavivsi ga na vatru, spustio u rupu, tamo gde u drugim vremenima behu njegova divna usta. Onda se svi prisutni iznenada uozbiljise.
Ali prezivljavalo se, a to je najvaznije. A da je mozda….? Mozda su zbog toga baletanove patike izlozene u jednoj od sala Muzeja slavnih secanja? Zna se samo da je jedan od najprozdrljivijih ljudi u varosi (imao je dve stotine kila) potrosio svu svoju upotrebljivu rezervu mesa u kratkom razdoblju od petnaest dana (bio je uzasno jesan, a sa druge strane, njegov je organizam iziskivao ogromne kolicine). Posle toga niko ga vise nije video. Nema sumnje, krio se… Ali nije se samo on krio, vec su mnogi drugi poceli tako da se ponasaju. U tom smislu, jednog jutra gospodja Orfila zapitavsi svog sina – koji je upravo gutao resicu svog levog uveta – gde je ostavio nije sad bitno sta, ne dobi nikakav odgovor. I nisu vredele molbe ni pretnje. Posto je pozvala sudskog vestaka za slucajeve nestalih, jedino je mogla da pokaze gomilicu izmeta na mestu gde se, zaklinjala se, i preklinjala gospodja Orfila, nalazio njen ljubljeni sin u casu kad mu je ona postavila pitanje. Ali ova laka uzbudjenja nisu niposto mogla da miniraju radost zitelja. Na sta je moglo da se zali mesto kome je bio zagarantovan opstanak? Nije li veliki problem javnog reda, izazvan nedostatkom mesa, ovim bio definitivno pokopan? To sto se stanovnistvo progresivno skrivalo nije imalo nikakve veze sa centralnim aspektom stvari, samo je bilo vinjeta koja ni na koji nacin nije narusavala cvrstu volju onih ljudi da obezbede sebi visokocenjenu namirnicu. Mozda je pomenuta vinjeta bila cena koju je iziskivalo meso svakog od njih? Ali, bilo bi mizerno postavljati nova neumesna pitanja, jer su se razboriti ljudi ove varosi dobro hranili.

[Maglor the Minstrel]

[Tlajli]

Decak - M. Kapor

Zivi u kamenoj kuci s one strane pruge. Zaradjivao je od malih nogu, dole na drumu pored rampe, prodajuci sumske jagode u malim kosarama od hrastove kore, sljive zamagljene rosom, susene smokve, cvece i rakiju lozovacu, cak i hladnu izvorsku vodu iz Zmijskog vrela, ali poslednjih godinu dana malo je sta prodao; letnji putnici se plase zaraze, pa je poceo da pere automobilska stakla dok kola cekaju da se podigne rampa.
Prilazi prasnjavim automobilima i ispod uprskanih stakala izvlaci sundjerom umorna lica vozaca i putnika. Njegov vlazni sundjer spira avgustovsku prasinu i razmrskane nocne leptirove - lakoverne drumske musice, zlatni prah Mediterana i slepljene kazne za pogresno parkiranje...
Za njegov trud daju mu dinar-dva a onda odlaze dalje cim se podigne rampa, govoreci razmazenoj deci: "Vidite, on zaradjuje od malih nogu, bas kao Mestrovic ili Nikola Tesla a vi samo trosite! Od njega ce biti covek..."
U sumrak, vraca se pesicom u brda, pitajuci se zbog cega ga ona deca iz kola gledaju kroz stakla sa zaviscu i mrznjom.

[Tlajli]

[Maglor the Minstrel]

[Ereinion]

Sedela je kraj prozora i gledala kako sumrak osvaja ulicu. Glavu je naslonila na zavese, udisuci miris prashnjavog kretona. Bila je umorna.

Proslo je nekoliko ljudi. Covek iz zgrade na kraju ulice vracao se kuci; cula je bat njegovih koraka po betonskom plocniku, zatim shkriput po stazi posutoj shljakom ispred novih crvenih zgrada. Nekada je tamo bila poljana gde su se oni svake vecheri igrali s decom iz kraja. Onda je neki chovek iz Belfasta kupio poljanu i sagradio kuce - ne male tamne kuce kao sto su njihove, vec svetle zgrade od cigle, sjajnih krovova. Deca iz ulice uvek su se zajedno igrala na toj poljani - Devinovi, Votersovi, Dansovi, mali bogalj Keog, ona i njena braca i sestre. Ernest se nikad nije igrao: bio je vec veliki. Njen otac ih je svojim glogovim shtapom chesto terao s poljane, ali obichno je mali Keog chuvao strazu i javljao kad bi video da otac dolazi. Pa ipak, kao da su bili prilicno srecni u to vreme. Otac tada nije bio tako los; osim toga, i majka je bila ziva. Davno je to bilo: ona i njena braca i sestre odrasli su; majka je umrla. I Tizi Dan je umro, a Votersovi su se vratili u Englesku. Sve se menja. Sada ce i ona otici kao i ostali, napustice svoj dom.

Dom! Gledala je sve te prisne stvari po sobi, stvari s kojih je tolike godine svake nedelje brisala prasinu, pitajuci se otkud sva ta prasina na ovom svetu. Mozda nikad vise nece videti te bliske predmete o kojima nije ni sanjala da ce se ikad rastati od njih. Pa ipak, za sve ove godine nije saznala ime sveshtenika cija je pozutela fotografija visila na zidu iznad pokvarenog harmonijuma, pored sarene litografije sa zavetom Blazenoj Mariji Margareti Alkok. On je bio shkolski drug njenog oca. Kad god bi otac nekome pokazao fotografiju, dodao bi:
- On je sada u Melburnu.

Pristala je da ode, da napusti dom. Da li je to pametno? Pokusala je da razmotri dobre i lose strane te odluke. U svojoj kuci imala je bar hranu i krov nad glavom; bila je okruzena ljudima koje je znala citavog zivota. Svakako, mnogo je morala da radi, kako u kuci tako i na poslu. Sta li ce o njoj pricati u radnji kad cuju da je pobegla s momkom? Mozda ce samo reci da je glupaca i dati oglas da popune njeno mesto. Gospodjica Gaven ce se radovati. Stalno joj je prebacivala, pogotovo kad je neko u blizini.
- Gospodjice Hil, zar ne vidite da ove gospodje cekaju?
- Zivlje malo, gospodjice Hil, molim vas.
Nece proliti mnogo suza sto ostavlja radnju.

Ali u njenom novom domu, u dalekoj nepoznatoj zemlji, sve ce se promeniti. Ona ce biti udata - ona, Ivlin. Ljudi ce se s poshtovanjem ophoditi prema njoj. Nece postupati s njom kao s njenom majkom. Cak i sada, iako je presla devetnaestu, osecala je ponekad strah od oceve naprasitosti. Znala je da je od toga dobila lupanje srca. Kad su bili deca nikad je nije tukao kao Harija i Ernesta, zato sto je bila devojchica; ali kasnije je poceo da joj preti i govori sta bi joj sve ucinio da nije uspomene na njenu pokojnu majku. A sad nije bilo nikog da je zashtiti. Ernest je umro, a Hari, koji je radio kao dekorater po crkvama, gotovo uvek je bio negde na putu. Osim toga, redovna prepirka oko novca subotom uveche pochela je neizrecivo da je zamara. Uvek je davala svu svoju zaradu - sedam shilinga - i Hari je slao koliko moze, ali muka je bilo izvuci i jednu paru od oca. Govorio je kako ona rasipa novac, kako nema mozga, kako on nece da daje svoj tesko zaradjeni novac da bi ga ona bacala po ulici, i jos stosta drugo, jer je obicno bio prilicno zao subotom uvece. Na kraju bi joj dao novac i pitao je ima li ona uopste nameru da ista kupi za nedeljni rucak. Onda bi kao bez duse trcala u kupovinu, stezuci svoj crni kozni novcanik dok se gurala kroz gomilu, i vracala se tek kasno uvece pod teretom namirnica. Mnogo je radila, odrzavala je kucu i starala se da dvoje mladje dece koja su bila prepushtena njenoj brizi redovno idu u skolu i redovno ruchaju. Bio je to tezak rad - tezak zivot - ali sada kad je trebalo da ode nije joj se cinio tako mrzak.

Sa Frenkom ce upoznati neki drugi zivot. Frenk je bas dobar, tako je muzevan i otvoren. Ona treba da otputuje s njim nocnim brodom za Buenos Aires, gde ce mu postati zena i ziveti u kuci koja ceka na nju. Kako dobro pamti trenutak kad ga je prvi put videla; boravio je u jednoj zgradi na glavnoj ulici gde je cesto odlazila. Kao da je to bilo pre samo dve-tri nedelje. Stajao je pred kapijom, kachket mu je zabachen na potiljak a razbarushena kosa padala mu je po preplanulom licu. Ubrzo su se i upoznali. Sachekivao ju je svake veceri pred trgovinom i pratio je do kuce. Vodio je da vidi 'Ciganchicu' i bila je ponosna kad je sela s njim u lozhu gde nikad ranije nije bila. On je jako voleo muziku i pomalo je pevao. Ljudi su znali da njih dvoje izlaze i, kad je pevao o devojci zaljubljenoj u mornara, ona bi se uvek prijatno zbunila. U sali ju je nazivao Popins. U prvo vreme bilo joj je samo uzbudljivo sto ima momka, zatim ga je zavolela. Pricao joj je o dalekim zemljama. Poceo je taj zivot kao mali na palubi, za funtu mesecno, na brodu linije Alen koji je plovio za Kanadu. Nabrajao joj je imena brodova na kojima je bio i razne sluzbe koje je obavljao. Plovio je kroz Magelanov moreuz i pricao joj o strasnim Patagoncima. Skrasio se u Buenos Airesu, rekao je, i dosao u zavicaj samo na odmor. Naravno, otac je doznao za njihovu vezu i zabranio joj da ga i dalje vidja.
- Znam ja te mornare, rekao je.

Jednog dana se posvadjao s Frenkom i od tada je morala tajno da se sastaje sa svojim draganom.

Ulica je utonula u mrak. Belina dva pisma u njenom krilu postala je nejasna. Jedno je bilo za Harija, drugo za oca. Ernest joj je bio najdrazi, ali volela je i Harija. Primetila je da je otac ostario u poslednje vreme; ona ce mu nedostajati. Ponekad je znao da bude veoma drag. Ne tako davno, kad je jedan dan lezala bolesna, citao joj je pricu o duhovima i ispekao joj tost. Nekom drugom prilikom, kad je majka jos bila ziva, svi su otisli na izlet, na Haut Hil. Pamtila je kako je otac stavio majchin sesir na glavu da zasmeje decu.

Vreme je prolazilo a ona i je dalje sedela kraj prozora, glave naslonjene na zavesu, i udisala miris prashnjavog kretona. Daleko s ulice dopirao je zvuk vergla. Znala je tu melodiju. Bilo je chudno da je cuje bas te veceri, kao da je podseca na obecanje koje je dala majci, obecanje da ce odrzavati kucu dokle god bude mogla. Setila se poslednje majchine bolesti; ponovo se u mislima nashla u zagushljivoj mrachnoj sobi s druge strane predsoblja dok je s ulice dopirala neka setna talijanska melodija. Verglashu su naredili da ode i dali mu pola shilinga. Secala se kako je otac umarshirao u sobu bolesnice i rekao :
- Prokleti Talijani! Cak ovamo stizu!

Dok je tako sanjarila, zalosna vizija majchinog zivota pogodila je u sam zivac njenog bica - taj zivot svakodnevnih zrtava koji se zavrsio konacnim ludilom. Uzdrhtala je kad je opet chula majchin glas kako s idiotskom upornoshcu ponavlja:
- Svako uzivanje okonchava se bolom! Svako uzivanje okonchava se bolom!

Najednom je ustala obuzeta strahom. Pobeci! Mora pobeci! Frenk ce je spasiti. On ce joj pruziti zivot, mozda i ljubav. A ona zeli da zivi. Zasto da bude nesrecna? Ima pravno na srecu. Frenk ce je zagrliti, uzece je u narucje. On ce je spasti.

Stajala je u ustalasaloj gomili na pristanishtu kod Severnog zida. On ju je drzao za ruku i znala je da joj nesto govori, da neprestano prica o putovanju. Pristanishte je bilo puno vojnika sa smedjim vrecama. Kroz siroki izlaz hale na trenutak je ugledala crni trup broda, ukotvljenog pored keja, s osvetljenim oknima na boku. Nista nije govorila. Osecala je da su joj obrazi bledi i hladni i, zbunjena i ocajna, molila se bogu da je uputi, da joj kaze sta je njena duznost. Brodska sirena se dugo i bolno oglasila u magli. Ako podje, sutra ce biti daleko na moru, s Frenkom, plovice ka Buenos Airesu. Karte su bile kupljene. Zar moze da odustane posle svega sto je ucinio za nju? Od ocaja je osetila mucninu i samo je micala usnama u nemoj usrdnoj molitvi.

Zvuk zvona odjeknuo je u njenom srcu. Osetila je kako je on hvata za ruku:
- Dodji!

Sva mora sveta uzburkala su se oko njenog srca. On ju je vukao u njih: utopice je. S obe ruke uhvatila se za gvozdenu ogradu.
- Dodji!

Ne! Ne! Ne! Nemoguce je. Njene sake mahnito su stezale gvozdje. Opkoljena morima, kriknula je u ocaju!

- Ivlin! Ivi!

Jurnuo je ka rampi i zvao je da podje s njim. Vikali su mu da se ukrca ali on je i dalje zvao. Okrenula mu je svoje bledo lice, pasivna, kao bespomocna zivotinja. U njenim ocima nije bilo ni ljubavi ni pozdrava ni prepoznavanja.