Ponedeljak običnog smrtnika

Maštovite priče naših članova

Moderator: Earvena

Ponedeljak običnog smrtnika

Postod draganče u Sub Feb 14, 2009 9:29 pm

Bio je ponedeljak. Čekao sam je ispred zavoda za zapošljavanje i pušio poslednju moravu koju sam imao. Nebo je bilo tmurno, povremeno sam se zagledao u njega, pokušavajući da otkrijem gde se otprilike sada sunce nalazi. Nisam nikako mogao to da dokučim. Da na ruci nemam ovaj stari digitronac, mogao si komotno da mi kažeš "Dragane, budalo, nije sad jedanes pre podne, nego je pola sedam uveče, šta koj đavo džmiješ tu, idi kući namiri stoku!", a ja bih ti odmah poverovao i poslušao te. I ne samo zbog ovog vremena, uopšte sam se loše osećao. Nije mi bilo ni do čega. Nisam mogao ni da razmišljam kasvetno. Hteo sam samo da legnem i da gledam u plafon, a niko živ da me ne dira. Tako satima.
A kad je ova moja izašla iz zavoda, nisam morao ništa ni da je pitam. Lice joj je sve govorilo. Krenula je ulicom prema kući i ne pogledavši me. Ja sam polako pošao za njom. Stigao sam je nakon desetak metara, ali ništa nisam rekao, samo sam ćutao, prateći njen korak.


Blenuo sam u nebo, a ona je gledala u put. Obično tako zvera od kraja do kraja ulice i traži novac ili nešto što je nekome ispalo. Desi joj se i da nađe ponešto, neku kovanicu, banknotu, čak i lanče ili narukvicu. Ovog puta nije našla ništa.
Kada smo došli kući uzela je neku salamu iz frižidera počela da jede. Ponudila je i mene, ali sam odbio, bilo mi je muka. Hteo sam da popijem kafu, ali kafe nije bilo, pa sam skuvao čaj. Nije bilo šećera, pa sam ga prosuo.
Bez dinara u džepu, bez duvana, kafe, šećera, sa ženom koja mljacka jedući najjeftiniju salamu, sedeo sam i pokušavao da zamislim sebe kao junaka u Zolinom romanu, trudio sam se da vidim sebe kao Lantijea, a nju kao Žervezu, ali mi to nikako nije polazilo za rukom. Ma koliko god se naprezao da u svojoj glavi izmenim oblik stvarnosti, nikako nisam uspevao da sebe poistovetim sa njim, nikako nisam mogao da joj otmem poslednju haljinu i založim je, a novac sebično protraćim na kurve i vino. A i nema ona nekih skupih haljina, ne bih imao ni šta da joj otmem. Ovih par što ima, načeli su moljci.
Mogu, na primer da prodam svinju. To je realno. Da prodam svinju i kupim kozu, a za ostatak da se izveselim sa kurvama. Besmisleno, znam.


Dok sam ja maštao, ona je završila je sa jelom i pokupila mrve sa stola. Legla je i brzo se uspavala. Dugo sam ostao posmatrajući njeno lice. Lepa je, nema šta. Ne doduše kao one snajke sa televizije ili iz novina, ali ja za bolje i nisam. Ružan sam ko đavo, ona je premija za mene. Iskreno i ne znam zašto je sa mnom. Da nije pored mene, ja bih se ubio! Zaklao bih se nožem, ili bih se bacio pod voz. Kad bi se sprdali. Možda bih se ubio da su drugačije okolnosti, ali sada, dok imam onu svinju, teško da će ova priča imati romantičan završetak.
Korisnikov avatar
Član
Član
 
Postovi: 1227
Pridružio se: Uto Jun 29, 2004 10:35 pm
Lokacija: Držmikurevački Potok

Re: Ponedeljak običnog smrtnika

Postod GilGaladriel u Sub Feb 14, 2009 9:37 pm

::T::
++I am sorry. It is hard to convey five dimensional ideas in a language evolved to scream defiance at the monkeys in the other tree. ++
Slika
Korisnikov avatar
Član
Član
 
Postovi: 7055
Pridružio se: Pon Dec 02, 2002 10:35 pm
Lokacija: Centar Pažnje


Povratak na Priče

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost

cron