Između ogromnih slapova Velike Reke Anduin i mračnih planina Mordora nalazilo se jedno ogromno sumorno područje ritova, zvano Mrtve Baruštine. Te Baruštine su bile strašne i opasne, i u Trećem Dobu Sunca bile su zlo i ukleto mesto. Jer, ispričano je, na kraju Drugog Doba vodio se jedan silan rat pred Crnom Kapijom na ravnici Dagorlad. Nebrojeni ratnici Poslednje Alijanse Vilenjaka i Ljudi su poginuli na toj ravnici, i bezbrojni Orci su takođe pali. I tako su Vilenjaci, Ljudi i Orci, kao i mnoge druge sluge Saurona svi sahranjeni na Dagorladu.

Ali, u Trećem Dobu Baruštine su se proširile na istok i močvare su progutale grobove vojnika. Pojavile su se velike crne lokve i po njima su gmizali opaki stvorovi. U tim ritovima bilo je zmija i stvorova koji gmižu, nijedna ptica nije posećivala te nečiste vode. Iz opakog zadaha i mulja ovih lokvi, gde je mnogo ratnika trunulo, videla su se sablasna svetla. A ta svetla, govorilo se, bila su kao upaljene sveće, i u tim svetlima mogla su se videti lica mrtvih, lica lepa i zla, lica razjarena i natrula, mrtva, zla orčka lica i lica snažnih Ljudi i sjajnih Vilenjaka. Da li su ona bila duhovi mrtvih ili fatamorgane, nije poznato. Te Sablasti Mrtvih Baruština su se pojavljivale u lokvama, ali nije im se moglo prići. Njihova svetlost je prizivala putnike kao neki daleki san, i ako bi neko pao pod njihove čini, ušao bi u mračnu vodu i nestao u jezivim baruštinama. Takva je bila sudbina onih koji su putovali tim putem na istok i onih Istočnjaka koji su se zvali Kolovosci, koji su u dvadesetom veku tog Doba bili saterani duboko u Mrtve Baruštine posle Bitke od Logora.

Istari, Čarobnjak od Izengarda, Saruman Beli bio je glavni od Istarija, Reda Čarobnjaka, koji su došli u Srednju Zemlju oko hiljadite godine Trećeg Doba Sunca. U Neumirućim Zemljama on je bio Kurumo, majarski duh Aulea Kovača. Kad se pojavio po prvi put, nosio je bele halje, imao kosu crnu kao gavranovo krilo i govorio je glasom u kome je bilo i mudrosti i lepote. Među Vilenjacima zvan Kurunir, što znači "čovek od umeća", lutao je Srednjom Zemljom u nastojanju da savlada Mračnog Gospodara. Ali, posle izvesnog vremena uzoholio se i poželeo da prigrabi moć za sebe. Godine 2759. Saruman je ušao u Izengard i kulu Ortank, i sazvao je Orke, Poluorke, Uruk-haie i u jednom poslednjem pokušaju da stekne vlast, nadvladali su ga Hobiti, a zatim ga ubio njegov sopstveni sluga, Grima Crvjezik.

Majar, Gospodar Prstenova, nekad majarski duh Aulea Kovača, Sauron, što znači "omrznuti" ili "prezreni", postao je glavni zapovednik Melkora, Mračnog Gospodara. U dobimaTmine, dok je Melkor vladao u Utumnu, i u Dobima Zvezda, dok su Melkora Valari držali u okovima, Sauron je vladao zlim kraljevstvom Angband. Za vreme Ratova Belerijanda Sauron je služio svog gospodara sve dok Melkor nije bačen u Prazninu na kraju Prvog Doba Sunca. Sauron se ponovo pojavio na Srednjoj Zemlji tokom petog veka Drugog Doba kao Anatar, "davalac poklona". 1500. godine zaveo je Vilin-kovače Eregiona i naveo ih da iskuju Prstenove Moći. Zatim je sebe učinio Gospodarem Prstenova iskovavši Jedini Prsten. U Ratu Saurona i Vilenjaka, od 1693. do 1700, Sauron je opustošio Eregion i samo ga je dolazak Numenorejaca sprečio da uništi Vilenjake. Sledećih hiljadu i po godina Sauron je izgrađivao moć Mordora i podveo Ljude na istoku i jugu pod svoju vlast. Najzad su došli Numenorejci i zaratili s njim 3262, a njihova snaga bila je tako velika da im se Sauron predao. Premda nije bio u stanju da ih porazi u ratu, uspeo je da ih zavede i iskvari. U tome je bio tako uspešan da je prouzrokovao potpuno uništenje Numenora. U toj kataklizmi uništeno je lepo obličje Sauronovo. Ali njegov duh je odleteo u Mordor i uz Jedini Prsten on je sebe pretvorio u Mračnog Gospodara strašnog ratnika s crnim oklopom na opečenoj crnoj koži, i užasnim, pomamnim očima. Međutim, čak i ovaj lik je uništen na kraju Drugog Doba, posle Rata s Poslednjom Alijansom Vilenjaka i Ljudi, kad je Jedini Prsten isečen s njegove šake. Ipak, pošto Jedini Prsten nije bio uništen, Sauronov duh je mogao ponovo da vaskrsne. Godine 1000. Trećeg Doba on se otelotvorio u obliku jednog velikog Oka bez kapaka. Ono je bilo kao oko neke ogromne mačke, ali ispunjeno mržnjom, opasano plamenom i okruženo tamom. Skoro dve hiljade godina Sauron se skrivao u Mrkoj šumi i bio poznat samo kao Nekromant od Dol Guldura, dokje istovremeno slao Utvare Prstena, Orke i varvarske kraIjeve protiv Dunedaina i njihovih saveznika. Godine 2941. Sauron je ponovo ušao u Mordor i počeo da obnavlja Mračnu Kulu. Na njegovu nesrcću, bilo je to iste godine kad je Jedini Prsten dospeo u vlasništvo Hobita Bilba Baginsa. Još kobnije po Saurona, godine 3018, samo mesec dana pre no što je on započeo Rat za Prsten, Frodo Bagins se uputio u Potragu Prstena, koja je za posledicu imala uništenje Jedinog Prstena u va-trama Planine Usuda. Još jednom, ali konačno, Sauron je zbrisan i sateran u seni. Nikada više nije vaskrsnuo njegov duh.

Hobit od Okruga, Semvajs (Semudri) Gemdži je rođen 2980. Trećeg Doba i postao je baštovan u Torbinom Kraju. Kao verni sluga Bilba, pa onda Froda Baginsa, Sem je putovao s Nosiocem Prstena u Rivendel, gde je postao član Družine Prstena. Semvajs je bio jedini koji je ostao s Nosiocem Prstena tokom cele potrage. U mnogim i opasnim okršajima Sem je Frodu spasao život. Najznačajnija od svega bila je Semova borba sa Šelobom, Velikom ženkom pauka. Koristeći Bočicu Galadrijelinu i Vilinsečivo Žalac, on je oslepeo i smrtno ranio čudovište. Zatim je pomogao svom oslabelom gospodaru da uđe u Mordor i stigne do vatri Planine Usuda, gde je Jedini Prsten konačno uništen. Kad je Frodo otplovio u Neumiruće Zemlje, Semvajs je nasledio Torbin Kraj, i postao je čuvena i poštovana ličnost u Okrugu. Oženio se Rozom Pamuklijom i bio otac trinaestoro dece. Bio je izabran za Gradonačelnika Okruga sedam puta. Posle smrti svoje žene osamdeset druge godine Cetvrtog Doba Semvajs je otplovio u Neumiruće Zemlje da bi se ponovo pridružio svom prijatelju i gospodaru, Frodu Baginsu.

Meara, Konj od Rohana, Senka najvećeg od Meara, "prinčeva konja" od Rohana u vreme Rata za Prsten, ukrotio je i jahao bez uzde i sedla Gandalf Čarobnjak. Nazvan Senko zbog svog srebrnosivog ogrtača, bio je jedini konj koji je mogao u trku da prestigne sablasne crne Konje i Krilate Zveri Utvara Prstena. Nosio je Gandalfa Čarobnjaka u odbrani gondorske Kule i u poslednjoj Bici pred Crnom Kapijom Mordora.

U istorijama Srednje Zemlje postoje dva planinska venca koja se zovu Senovite Planine. Jedan je bio na severozapadu Belerijanda u Prvom Dobu Sunca i Vilenjaci su ga zvali Ered Vetrin, "Planine Senke". One su obrazovale prirodnu odbrambenu granicu oko noldorskog kraljevstva Hitluma. Drugi venac Senovitih Planina je tako nazvan u Drugom Dobu i obrazovao je hiljadu miija dugačku granicu zapadnog i južnog Mordora. Poznate među Vilenjacima kao El'el Duat, "ograda mračne senke", ove planine su obrazovale dve strane velike planinske potkovice koje su predstavljale glavnu odbranu Mordora. Izgledalo je da se na Senovite Planine Mordora praktično nemoguće uspeti i imale su samo dva poznata prolaza, Kirit Gorgor i Kirit Ungol.

U drevnom Belerijandu postojalo je nekad jedno stenovito brdo po imenu Amon Rud, "golo brdo", u kome su bile usečene pećine poslednjih od Sitnih Patuljaka. Na tom brdu ništa nije raslo, osim otporne biljke Seregon. Na vilenjačkom, ovo ime znači "krvavi kamen", jer kad je ova biljka u cvatu zbog njenih tamnocrvenih cvetova kameniti vrh izgleda kao da je pokriven krvlju. Ova vizija se pokazala kao proročanska, jer su odmetnici Turina Turambara pobijeni na ovom vrhu, a poslednji od Sitnih Patuljaka usmrćeni u pećinama pod njim.

U Trećem Dobu Sunca mnogi Ljudi koji su bili potomci Edaina iz Prvog Doba naseljavali su severne Dolove Anduina. Ti Ljudi su bili od mnogih plemena i kraljevstava, i zvali su se Severnjaci Rovaniona. Mada ovim Severnjacima nije vladao nijedan jedini gospodar, oni su bili stalni neprijatelji Saurona i svih njegovih slugu. Jer širom Rovaniona ovi ponosni Ljudi su se često borili sa Orcima, Istočnjacima i Vukovima Mračnog Gospodara, i ponekad su se čak odvažavali da povedu bitku s velikim i drevnim Zmajevima koji su izlazili iz Severne Pustare. Ti Severnjaci su ostali u Rovanionu mnogo vekova i nisu podlegli zloj moći Saurona. U istorijama koje se odnose na poslednje vekove Trećeg Doba Sunca su zabeležena imena nekih od ovih snažnih i plemenitih Ijudi: Beorninzi i Sumski Ijudi od Mrke Sume; Jezerski Ljudi od Ezgarota; Bardinzi od Dola; i, možda najmoćniji, nadaleko čuveni Eotedi, od kojih su poticali Rohirimi, Jahači Marke. Sve su to bili snažni i plemeniti Ljudi i, u Ratu za Prsten, Severnjaci su se pokazali kao pravi saveznici Dunedaina, napadajući privrženike Saurona na bojnom polju, po šumama i u planinskim prolazima.

Od jedanaestog veka Trećeg Doba Severnjaci su bili saveznici Gondorana u borbi protiv istočnjačkih osvajača. Mnogi su pristupili vojsci Gondora i njihove sudbine od tog vremena su pratile usud gondorskih kraljeva.

Kraj Edorasa, Zlatnog Dvora kraIjeva Marke, ležale su velike humke, grobovi kraljeva koji su poslednjih pet stotina godina Trećeg Doba Sunca vladali Rohanom. Pred kraj Trećeg Doba grobovi su bili postavIjeni u dva reda: jedan niz od devet grobova za one od Prve Loze; drugi od osam za one od Druge Loze. Na tim grobovima, kao svetlucavi sneg, rasli su beli cvetovi zvani Simbelmine, što je u uobičajenom govoru Ljudi glasilo "Večnost", a među Vilenjacima bio je poznat kao Uilos. Oni su cvetali u svim godišnjim dobima, kao sjajne oči Vilenjaka, blistajući uvek zvezdanom svetlošću.

Simbelmine su bili najbelji i najgušće na grobu Helma Ćekićorukog, devetog kralja Prve Loze, koji je za vreme Opsade Rogburga odlazio sam među nepnjatelje, Dunlendinge. I Simbelmine podseća te neprijatelje na njega, najžešćeg kralja Marke. Za vreme gladi Opake Zime Helm Čekićoruki se oglašavao svojim moćnim rogom i kao snežni div lovio svoje neprijatelje i ubijao ih. I mada je u to vreme poginuo, govorilo se da njegova utvara i dalje hodi tom zemljom, i da se njegov rog može čuti u Helmovom Ponoru.

Kako su Sivi Vilenjaci, koji se zovu Sindari, postali odvojena rasa, ispripovedano je u priči o Putovanju Vilenjaka. Na početku, oni su bili od Tri Roda, Teleri, a njihov kralj bio je Uzvišeni Kralj svih Telera. U tim prvim godinama on se zvao Elve Singolo i bio je najviši od svih Vilenjaka. Kosa mu je bila srebrna i njega je jedinog od Telerija (s noldorskim Gospodarem Finveom i vanjarskim gospodarem Ingveom) Orome, Konjanik Valara, odveo u Neumiruće Zemlje da dožive Svetlost Drveća Valara. Kad je Elve Singolo vraćen svom narodu da im ispriča šta čeka Vilenjake u Neumirućim Zemljama, niko nije više od njega bio željan da dosegne Svetlost. Teleri su bili najveća vojska koja je išla na Zapad, a pošto su bili mnogobrojni, uvek su bili poslednji i zaostajali na tom dugom putu. Mnogi od Telera su bili izgubljeni na Putovanju, ali Elve ih je uvek požurivao da nastave, sve dok najzad nisu stigli u Belerijand, s one strane Plavih Planina. U Belerijandu su se na neko vreme ulogorili blizu Reke Gelion, u jednoj šumi. Na tom mestu, prema predanju Vilenjaka, Elve Singolo je ušao u Šumu Nan Elmot i bio začaran činima bezvremenosti. Njegov narod je tragao za njim, ali kako su godine proticale mnogi su izgubili nadu i predali su kraljevsku vlast Olveu, njegovom bratu, produživši su svoje Putovanje na Zapad. Ali mnogi drugi nisu hteli drugog kralja i nisu hteli da napuste to mesto. Tako su ti Ijudi ostali u Belerijandu, sebe nazvali Eglat, "napušteni", i odonda su bili odeljeni od roda Telera.

Konačno, Eglati su bili nagrađeni, jer se Elve Singolo vratio iz Šume Nan Elmot, ali velika promena koja se u njemu dogodila zapanjila je njegov narod. S njim je došao i izvor njegove začaranosti, Melijana Maja, Elveova kraljica i žena. Svetlost njenog lica bila je blistava i čarobna, i Eglati su je obožavali i plakali od radosti zbog povratka svog kralja.Kralj je bio promenjen i na drugi način, jer više nije želco da ide na zapad, već je želeo da ostane u Šumi Belerijanda, da okupi oko sebe svoj narod i osnuje tu kraljevstvo. Svetlost na licu Melijaninom je za njega bila sjajnija od svetlosti Drveća. Tako je stvoreno novo kraljevstvo; njegovi stanovnici se više nisu zvali Eglat, već Sindar, "Sivi Vilenjaci" i Vilenjaci Sumraka.

U Dobima Zvezda Sindari su postali najveći od vilenjačkih naroda u Smrtnim Zemljama i pripadale su im sve zemlje Belerijanda. Oni su pronašli ostatke Telera, zvanih Falatrimi, koji su živeli kraj mora, i ti su Ijudi, pod gospodarem Kirdanom, poželeli dobrodošlicu svom kralju koji se vratio i zakleli mu se na vernost. Takoje bilo i sa ostatkom Nandora koji su stigli u Belerijand (i kasnije prozvani Zeleni Vilenjaci ili Laikvendi); ti Ijudi su takođe prihvatili Elvea za svog kralja. S vremenom se među Sindarima pojavio jedan novi vilenjački jezik, i na tom sindarinskom jeziku njihov kralj se više nije zvao Elve Singolo nego Elu Tingol, "Kralj Sivi ogrtač".

U Dobima Zvezdane Svetlosti, priča se, jedan čudan narod, koji je sebe nazivao Kazad, izašao je iz Plavih Planina; Vilenjaci su ih nazivali Naugrim, ili "zakržljali narod". Bili su to Patuljci, koji su došli u miru da trguju s Vilenjacima Belerijanda. Veliki procvat i blagostanje doživljavala su ova dva naroda i jedni od drugih su naučili mnoge veštine i zanate. Uz pomoć Patuljaka sagrađen je najveći vilenjački grad Srednje ZemIje zvani Menegrot "Hiljadu Pećina". Mada je to bio grad u planini, opisivan je kao bukova šuma u kojoj su sijale zlatne svetiljke, pevale ptice, tumarale zveri i tekle vode u srebrnim vodoskocima. Tu i po šumama oko Menegrota bilo je uvek svetlosti, jer je ovo sindarsko kraljevstvo bilo svemoćno, pošto su njime vladali združeni Vilenjak i Maja. Iz braka Elua Tingola i Melijane rodila se kći koja se zvala Lutijena, a priče kažu daje ona bila najlepše stvorenje koje je ikad došlo na Svet.

Ali Godine mira pod Zvezdama su se bližile kraju; u Valinoru je izbio rat i Drveće Valara je uništeno. Melijana je, međutim, bila mudra kraljica, obdarena proročanskom moći, i odlučila je da skloni Sindare od zla koje će zadesiti zemlju oko njih. Ona je bacila moćne čini i istkala čaroliju u Velikoj Šumi Dorijat oko Menegrota, tako da je sindarsko carstvo postalo skriveno kraljevstvo. Ta čarolija bila je jača od visokih zidina ma koje citadele i nazvanaje Prsten Melijanin, i nikakvo zlo nije moglo da razbije te čini spolja, i bilo bi izgubIjeno pre no što bi uspelo da uđe.

Tako, iako su Noldori, goneći Morgota, izašli iz Neumirućih ZemaIja a u Belerijandu je besneo Rat za Dragulje, Sindari uglavnom nisu bili u opasnosti. A nisu hteli ni da imaju nikakva posla s tim Rodoubicama niti da im pomažu, jer su čuli za noldorska dela u Neumirućim Zemljama i kako su Noldori pobiii njihovu braću i ukrali brodove Telera u Alkvalondeu.

Ali, kako je ispričano u pripovesti o Lutijeni i Berenu, veliko zlo se neočekivano pojavilo u samom kraIjevstvu. Jer od rase Ljudi jedan po imenu Beren je došao k Tingolu i zatražio ruku Lutijeninu. Tingol je gledao na smrtnike s prezrenjem i bio je u iskušenju da ga usmrti, ali je, pre nego da ga ubije, postavio Berenu nemogući zadatak. Kao cenu za nevestu Beren je trebalo da iseče Silmaril iz Morgotove Gvozdene Krune i da ga donese Tingolu. Bila je to Potraga za Silmarilom koja je donela tako mnogo zla Sindarima. Ta Potraga je uvukla Sindare u Kob Noldora i prokletstvo koje je ležalo na Silmarilima.

Učinivši neverovatan podvig, Beren je, uz pomoć Lutijene i Vučjaka Huana, ostvario ovaj zadatak, ali je izazvao bes ne samo Morgota, već i Patuljaka i Noldora. Jer, u žudnji za Silmarilom, Patuljci koji su živeli u Skrivenom Kraljevstvu i koji su radili za Tingola, tad su ga (u žudnji za Silmarilom) ubili i ukrali dragulj. Međutim, nisu uspeli da pobegnu i sami su ubijeni. Posle Tingolove smrti Melijana je velom tuge skrila svoju moć i, plačući, zauvek napustila Srednju Zemlju. U tom trenutku prsten začaranosti je spao sa Skrivenog Kraljevstva u Dorijatu.

Sada, kad nikakva prepreka nije više branila Menegrot, Patuljci Belegosta i Noldori, sinovi Feanora, došli su u tvrđavu Menegrot i opustošilije. Tako je ovo veliko kraljevstvo zauvek nestalo, mada je nekoliko njegovih velikaša preživelo.

U Drugom Dobu Sunca neki od ovih sindarskih velikaša, s mnogima od Noldora, otplovili su brodovima do Tol Ereseje i podigli grad i luku Avalone. Ali bilo je drugih sindarskih velikaša koji su se zadržali u onome što je ostalo od Belerijanda i zvalo se Lindon. Kako su godine proticale, neki od sinova sindarskih velikaša su napuštali Lindon i odlazili u zemlje s one strane Maglenih Planina gde su stvarali nova kraljevstva među Šumskim Vilenjacima. Dvojica od najčuvenijih su bili Tranduil, koji je otišao u Zelenšumu Veliku i tu uslanovio Šumsko Kraljevstvo, i Keleborn, rođak Tingolov, koji je sa noldorskom princezom Galadrijelom osnovao kraljevstvo Lotlorijen, Zlatnu Šumu. Zatim su se, takođe, neki sindarski velikaši nastanili u Rivendelu s Elrondom i u Sivim Lukama s Kirdanom Brodograditeljem. U Ratu za Prsten najčuveniji Vilenjak bio je Legolas, sin Tranduilov. Legolas je bio jedan od devetorice junaka Družine Prstena i posle Rata za Prsten osnovao je poslednje šumsko vilinnaselje u lepoj, svetloj šumi Itilijen u Gondoru.

Konačno, u Četvrtom Dobu Sunca sve moći Eldara su bledele i nestajale iz Sveta, i s drugim Vilenjacima poslednji od Sindara su otplovili iz Sivih Luka u Neumiruće Zemlje.

Najvažniji rečni sistem u Belerijandu bio je sliv reke Sirion, čija delta se ulivala u Zaliv Balar. Siron i njegove mnogobrojne pritoke su navodnjavali ceo središnji Belerijand, južno od Planina Senki i Planina Užasa. Njegove glavne pritoke su bile Narog i Ginglit u kraljevstvu Nargotrond, i Aros, Kelon, Ezgalduin, Mindeb, Teiglin i Maduin u Dorijatu. Na najsevernijem delu njegovog toka nalazilo se važno utvrđeno ostrvo Tol Sirion koje je branilo Sirionov Prolaz. Jedan kameni most je premošćavao njenu pritoku, Ezgalduin u centralnom Dorijatu i ulazio u Hiljadu Pećina Menegrota, onaj čudesni skriveni grad Sivih Vilenjaka, dok su kanjoni i pećine pritoke Naroga bile mesto gde su noldorski Vilenjaci Finroda podigli svoj grad Nargotrond. Za Sirion se verovalo daje nastao u zbrci i sukobu Rata Sila na kraju Prvog Doba Zvezda, kad su Valari razorili Utum-no. Uništen je na kraju Prvog Doba Sunca i Rata Besnih kad su Valari i Eldari razorili Angband i ceo Belerijand potonuo u more.

Priče o Vilenjacima u Prvom Dobu Sunca kazuju o ostatku jednog izgnanog naroda Patuljaka koji je živeo u zemlji Belerijand mnogo pre dolaska Vilenjaka. To su bili Sitni Patuljci i oni su naseljavali šumovitu zemlju oko Reke Narog i izdubili dvore Amon Ruda i Nukkizdina (kojije kasnije postao vilenjačko kraljevstvo Nargotrond). Ali, kada su sindarski Vilenjaci stigli u obližnju zemlju Dorijat, ne znajući kakva su to bića, lovili su ih radi zabave. S vremenom su naučili da nisu ništa drugo do umanjeni patuljački narod koji je postao otuđen od drugih Patuljaka zbog nekog zlog dela učinjenog mnogo pre tog vremena u zemlji isločno od Plavih Planina. Tako su Sindari prestali da progone ovu nesrećnu rasu, koju su nazvali Noigit Nibin.

Ali, ovi Ijudi su u Belerijandu izumirali. Pošto nisu imali nikakvih saveznika u zaraćenoj zemlji, ušli su u istorije Vilenjaka u pričama o Turinu. Do tog vremena Sitnih Patuljaka bilo je samo tri: njihov gospodar, koji se zvao Mim, i dvojica njegovih sinova, Ibun i Kim. U "Priči o Bolu" se pripoveda kakoje Mim odveo Turina Turambara i njegove pristaše u drevne patuljačke iskopine Amon Ruda, gde su našli zaklon. Ali, kasnije su Mima zarobili Orci i on je spasao svoj život odajući Turina i njegovu bandu. Tako su Orci iznenada napali i pobili te odmetnike. Mim je zaludu stekao slobodu, jer su oba njegova sina stradala i, mada je on poživeo još da sakupi veliku Zmajevu riznicu blaga koju je Glaurung ostavio za sobom u razrušenom Nargotrondu, desilo se da je Turinov otac, ratnik po imenu Hurin, došao do Mimovih vrata. Jednim udarcem Hurin je ubio Mima da bi se osvetio, i tako je okončao život ovog Sitnog Patuljka, poslednjeg koji je živeo u Krugovima Sveta.

Poslednja od luka Vilenjaka na Srednjoj Zemlji bio je grad i pristanište poznato kao Sive Luke, posed Falatrima Kralja Kirdana. Na vilenjačkom zvane Mitlond, Sive Luke su bile naseljene i podignute na početku Drugog Doba Sunca, na gornjim potezima Zaliva Lune i na ušću reke Luna. Tokom dva veka to je bilo glavno pristanište Vilenjaka Srednje Zemlje, i iz te luke svi veliki i valjani iz te rase koji su preživeli sukobe na Srednjoj Zemlji su na Kirdanovim čarobnim belim brodovima otplovili u Neumiruće Zemlje. U Četvrtom Dobu mnogi od onih koji su se ubrajali među junake Rata za Prsten su se takođe uputili na to veliko putovanje na zapad, sve dok konačno i sam Kirdan, s poslednjima od Eldara Srednje Zemlje, nije povezao poslednji vilinski brod iz Sivih Luka izvan krugova sveta u Neumiruće Zemlje besmrtnih.

Odmah na severu od velike Mrke šume nalazio se venac planina koji se prostirao s istoka na zapad i obeležavao severnu granicu Rovaniona. Najseverniji izvor Anduina, Velike Reke, bile su Sive Planine, koje se na vilenjačkom zovu Ered Mitrin. Od godine dve hiljadite Trećeg Doba to je bilo utočište i dom Patuljaka Durinove Loze. Ovde su oni postali veoma bogati zbog ogromnih količina zlata koje su nalazili, i tokom pet vekova napredovali su i živeli u blagostanju. U dvadeset šestom veku glas o bogatstvu koje se nalazilo u Sivim Planinama dospeo je do ušiju Hladnih Zmajeva, i oni su krenuli u napad bez milosti. Mada su se Patuljci srčano branili, nadvladani su, i zlatom bogate Sive Planine su potpuno prepuštene Hladnim Zmajevima.

Od svih Umanjara, Vilenjaka s Putovanja koji nikad nisu videli Svetlost Drveća, najmoćniji su bili Sindari, "Sivi Vilenjaci". Tim Ijudima je vladao jedan koji je video Svetlost a štitila ih je jedna koja je bila pomoćnica Silama koje su načinile Drveće. Kralj Sivih Vilenjaka bio je. Elve Singolo, na jeziku Sivih Vilenjaka Elu Tingol, "Kralj Sivi Ogrtač". Tingol je bio najviši od svih Vilenjaka i kosa mu je bila srebrna. Njegova kraljica bila je Melijana Maja, i mnogo Doba pre no što se pojavilo Sunce ovo dvoje su stvorili kraIjevstvo u Šumi Dorijat, i u njemu sagradili grad po imenu Menegrot. Dokje Melijana bila kraljica i Tingol bio živ, Sindari su bili napredan i srećan narod. Ali kad je Tingol uvu-čen u Rat Dragulja i izgubio život, a •njegova kraljica otišla, čini su razbijene i slabile, isto kao i narod.

Zmaj od Sivih Planina. Skata Crv je bio Zmaj koji je u drugom milenijumu Trećeg Doba Sunca poveo svoje leglo Hladnih Zmajeva u zlatom bogato kraljevstvo Patuljaka u Sivim Planinama. Tu je pobio Patuljke i oteo njihove zalihe zlata. Konačnoje Princ Fram, sin Frugmara od Eoteoda, došao u Sive Planine, ubio Skatu Crva i prisvojio njegovu riznicu.

Ent od Šume Fangorn, Skožokor je bio jedan od tri najstarija živa Enta, ili "Pastira Drveća", koja su i dalje živela u vreme Rata za Prsten. Skožokora su Vilenjaci zvali Fladrif, a naizgled je najsličniji bio drvetu breze. U vreme kad se Saruman uzdigao do moći, Skožokor je živeo tik na zapadu od Izengarda, gde su ga napali i ranili Orci. On je pobegao u najviša brda Fangorn Šume i ostao tu, odbivši da side odatle čak i za vreme Marša Enta na Izengard.

Od mnogih bića koja je Melkor Mračni Gospodar odgajao u tmini, jedno je bilo Slepi miš koji siše krv. Nijedna priča ne govori o tome da li su Slepi miševi nastali od ptice ili zveri, ali su oduvek bili poznati kao sluge zla. Pohlepa i navike Slepih miševa mnogo su odgovarale zlim ciIjevima, i priče govore kako su čak i najmoćnije Melkorove sluge koristile obličje Slepog miša kad je ustrebalo. Takvo je obličje bilo Turingvetil Vampira, "žene tajanstvene senke", a i sam Sauron se, bežeći posle pada Tol-in-Gaurota, pretvorio u velikog Slepog miša s ogromnim krilima. Priča o Hobitima takođe pripoveda kako su, u Bici Pet Vojski u Trećem Dobu Sunca, crni olujni oblaci Slepih miševa nastupali u otvorenom boju, s legijama Orka i Vukova, da bi se borili protiv Ljudi, Vilenjaka i Patuljaka.

Zmaj od Erebora, Smaug je bio najveći Zmaj Trećeg Doba. Divovski zlatnožuti Vatreni zmaj imao je ogromna krila kao u slepog miša i omotač od neprobojnih gvozdenih krljušti. Njegov jedini ranjivi deo trbuh bio je zaštićen prslukom od dragulja koji su postali usađeni tu vekovnim ležanjem na riznicama nakita. Mada mu je poreklo nepoznato, zna se da je živeo u Sivim Planinama pre no što je 2770. godine došao u Erebor. Tu je palio i pustošio Dol pre ulaska u Kraljevstvo pod Planinom, gde je pobio ili oterao Patuljke. Dva veka je zadovoljno ležao na svojoj hrpi blaga u Ereboru. Onda, 2941. dremež mu je poremećen kad su mu Turin i Družina ukrali deo zlata. U besu je napao Jezerske Ljude Ezgarota, i ubijen je crnom strelom Barda Lukonosca koja je probila jedino mesto na njegovom trbuhu koje nije bilo pokriveno njegovim oklopom od dragulja.

Među onim opakim stvorovima, koja se u istorijama Srednje Zemlje nazivaju Orci, bilo je mnogo nakota, a za svaki je izgledalo da je stvoren da bi odgovarao nekom posebnom zlu. Najčešća pasmina bila je ona koja se u Crnom Govoru zvala Snaga, što znači "robovi". Orci, stvorenja ispunjena mržnjom, prezirali su i same sebe, jer su bili rasa robova i roblje Mračnim Silama koje su njima upravljale. Snaga je izgleda takođe bilo i ime jednog određenog Orka od Kirit Ungola. Taj Ork je bio jedan od orčkih stražara Kule Paukovog Prolaza koji su se borili pod svojim zapovednikom, Uruk-haiem Šagratom, protiv morgulskih Orka oko pancirnog ogrtača od Mitrila Foroda Baginsa. On je preživeo ovu bitku, ali samo da bi poginuo slomivši vrat za vreme borbe sa Semvajsom Gemdžijem.

Meara, Konj od Rohana, za vreme Rata za Prsten Snežna griva bio je ždrebac Teodena, Kraja Rohana. Nosio je svog gospodara u bici od Rogburga. U Bici od Pelenorskih Polja obojicuje ubio Veštac-kralj.

U severnoj zemlji Forohel, u Trećem Dobu Sunca, živeo je jedan primitivan narod koji je vodio poreklo od drevnih Forodvaita. Na sindarinskom, to su bili Losoti, ali u zajedničkom zapadnom jeziku zvali su se Snežni Ljudi od Forohela. Oni nisu bili snažan narod i odabrali su da žive na obali jednog velikog ledenog zaliva da bi bili van domašaja više ratnički nastrojenog naroda Juga. Bili su oprezan narod, ali upućeni u osobenosti i ćudi snega i leda, sposobni da izdrže surove uslove u pustarama. Lovili su tamo gde drugi Ijudi ne bi mogli da nađu nikakvu divljač, gradili su tople kuće od snega tamo gde bi drugi nastradali od strašne zime, i putovali su brzo preko leda klizaljkama od kosti i sankama tamo gde bi se drugi spoticali i uopšte ne bi mogli da prođu. Zaista su bili neprikosnoveni gospodari te ledene zemlje koju su izabrali.

Sprudovito zemljište istočno od Okruga i Stare Šume zvalo se Sprudovi Humki, zbog velikih grobnih humki tu podignutih. Tokom Trećeg Doba mnogi su ih smatrali za najstarije groblje Ljudi u Srednjoj Zemlji i Dunedaini Arnora su ih poštovali. Nije bilo drveća ni vode na tim sprudovima, samo je trava pokrivala brda u obliku kupola koja su bila okružena i ovenčana kamenim monolitima. Za vreme ratova s Vešcem-kraljem od Angmara poslednji od Dunedaina Kardolana našli su neko vreme utočište među humkama. Međutim, do 1636. humke su postale mesto gde su se pojavljivali zli dusi po imenu Stvorenja Humki, demoni slani iz kraljevstva Vešca-kralja Angmara da učine što je moguće više zla. Te neupokojene duše su načinile od Sprudova Humki mesto strave i užasa. U takvu ukletu zemlju, 3018. godine Trećeg Doba, došao je Frodo Bagins, Nosilac Prstena. Da se nije umešao čudni šumski duh Tom Bombadil, pustolovnom Hobitu bi zla stvorenja Sprudova Huaiki sigurno oduzela život, i Potraga Prstena bi se rano završila.

Veliki kontinent Srednja Zemlja je prvi put uobličen u najstarijim danima Sveta Arde. On je ležao na istoku od onog drugog velikog kontinenta, Amana, koji je najčešće nazivan Neumiruće Zemlje, i koji je bio odvojen od Srednje Zemlje Belegairom, Velikim Morem. Na kraju Drugog Doba Sunca, međutim, kad je Numenor razoren, Neumiruće ZemIje su otrgnute iz Krugova Sveta. Srednja Zemlja, smrtne zemlje su ostale, mada umnogome izmenjene, i nastavile su da se menjaju tokom doba. Od Srednje Zemlje su se konačno razvile Evropa, Azija, Afrika.

Jedini od tri hobitske loze, oni koji se nazivaju Sturi, poznavali su veštine plovidbe, pecanja i plivanja. Bili su zaljubljenici u ravne rečne predele i najviše su se družili s Ljudima. Harfuti su Sture smatrali nastranim narodom. Poslednji od Hobita koji su se naselili u Okrugu, Sturi su Harfutima izgledali muževno i ličili na Ljude, jer su bili teži i krupniji od drugih rodova i, za razliku od drugih Hobita, mogli su da puštaju brade.

Zapadno od Brendivinske Reke, iza Stare Šume nalazili su se Sprudovi Humki, najstarije groblje Ljudi u Srednjoj Zemlji. Tu nije bilo drveća ni vode, samo trave i busenja koji su pokrivali brda u obliku kupola koja su bila ovenčana monolitima i velikim prstenovima od kamena belog kao kost. Ta brda su bila grobne humke podignute u Prvom Dobu Sunca za Kraljeve Ljudi. Tokom mnogih Doba Sprudovi humki su bili sveti i poštovani, sve dok iz Veštičjeg kraljevstva Angmar mnoge strašne i mučene duše nisu pobegle preko Srednje Zemlje, nastojeći da se sakriju od proždiruće svetlosti Sunca. Demoni čija su tela bila uništena tražili su druga tela u kojima bi mogli da obitavaju njihovi zli dusi. I tako su Sprudovi Humki postale ukleto i užasno mesto. Ti demoni su postali Stvorenja Humki, Neupokojeni, koji su oživljavali kosti i draguljima ukrašene oklope drevnih Kraljeva Ljudi koji su živeli u toj zemlji u Prvom Dobu Sunca.

Stvorenja Humki su bila od materije tmine koja je mogla da uđe u oko, srce i um ili da slomi volju. Oni su menjali obličje i mogli su da se presele iz jednog lika u drugi i oživIjavaju koji god živi lik žele. Najčešće je Stvorenje Humke nasrtalo na neopreznog putnika u vidu mračne utvare čije su oči bile sjajne i hladne. Glas ove spodobe bio je istovremeno strašan i hipnotišući; dodir njene ruke kostura bio je leden, a stezala je kao gvozdene čeljusti zamke. Kad bi je jednom začarao Neupokojeni, žrtva nije više imala svoju volju. Na taj način, Stvorenja Humki su dovlačila žive u grobove na sprudovima. Turoban hor mučenih duša mogao se čuti u Humci dok bi, u zelenkastom polusvetlu, Stvorenje Humki polagalo svoju žrtvu na kameni oltar i vezivalo je zlatnim lancima. Ono ju je ogrtalo bledim platnom i prekrivalo dragocenim nakitom drevnog pokojnika i potom joj okončavalo život žrtvenim mačem.

U tami su bili moćni duhovi, mogli su se držati na odstojanju samo čarolijom moćne. bajalice. Oni su ozivljavali tela davno umrlih Ijudi, ili bi omadijali nesrećne putnike navodeći ih da uđu u grobove na sprudovima gde bi ih ubijali. Mogli su da budu uništeni samo kad bi bili izloženi svetlosti, i upravo su najviše nju mrzeli i najviše su je se plašili. Stvorenja Humki su bila izgubljene i mučene duše, i njihova poslednja prilika da ostanu na zemlji zavisila je od mračne sigurnosti grobnih komora. Jednom, kad bi se kamena grobna odaja razvalila i otvorila, svetlost bi prodrla unutra na Stvorenja Humki i oni bi kopneli kao izmaglica pred suncem i nestajali.

U poslednjim vekovima Trećeg Doba Sunca do mirnih zemalja Okruga doprle su glasine i priče o ratovima između Ljudi Gondora i divljeg ratničkog naroda s dalekog juga, po imenu Haradrim. U narečju Okruga Haradrimi su se zvali Svertinzi.

Od početka, pre Stvaranja Arde i Računanja Vremena, Iluvatar je smerao da donese rasu Vilenjaka na Svet. U njegovoj velikoj zamisli trebalo je da oni budu prvi Ijudi koji će se roditi i najlepši i najsvetliji od svih rasa koje će postati. I tako su Vilenjake svi, sem njhovih zlih neprijatelja, obično zvali Svetao Narod.

Od cele vilenjačke rase u najvećoj milosti i najvoljeniji su oni od Prvog Roda, Vanjari, jer su oni najmudriji Vilenjaci i uvek sede kod nogu Manvea, Uzvišenog Gospodara svih Sila Arde. Oni se zovu Svetli Vilenjaci i najduže su živeli u sjajnoj Svetlosti Drveća Valara, i njihove oči sijaju najblistavije od svih Vilenjaka tim Svetlom. Uz to, oni su plavokosa i plavooka rasa, a kosu i kožu imaju najsvetliju od svih Vilenjaka. Izgledaju silni i kao da su od zlata, a njihov je kralj, koji je nazvan Ingve, oduvek bio Uzvišeni Kralj svih Vilenjaka Sveta.

Uruk-hai od Kirit Ungola, za vreme Rata za Prsten Šagratje bio zapovednik Orka od Kule Paukovog Prolaza.

Njegova orčka četa bila je upletena u kratku, krvavu bitku s jednom orčkom ruljom iz Morgula, koja se vodila da bi se prigrabio pancirni ogrtač od mitrila Forda Baginsa. Mada teško ranjen, Šagrat je uspeo da zadrži pancirni ogrtač i da ga odnese svom gospodaru Sauronu, Gospodaru Prstenova.

Pauk od Kirit Ungola, Šeloba je bila najveći i najgnusniji od Velikih Pauka koji su preživeli razaranje Belerijanda. Tokom Drugog i Trećeg Doba Šeloba Velika i njeni manji potomci su živeli u Planinama Mordora i gorju Mrke šume. Do kraja Trećeg Roda njeni potomci su zauzeli velike delove Mrke šume, dok se Šeloba ponajčešće držala svoje jazbine u Kirit Ungolu, gde se hranila bilo kim iz bilo koje rase koji bi pokušao da uđe u Mordor tim prolazom kroz planine. 3000. godine zarobila je Goluma, ali ga je pustila da bi mogao da joj dovede još žrtava. 3019. Golum je doveo Froda Baginsa i Semvajsa Gemdžija u njenu jazbinu. Šeloba je paralisala Froda, Nosioca Prstena, i progutala bi ga da nije bilo Semvajsa koji je prvo oslepeo Šelobu svetlošću Boci. Galadrijeline, a zatim je teško ranio vilinskim mačem. Izgleda da je ona odgmizala da bi uginula u svojoj jazbini.

Na kraju dvadeset devetog veka Trećeg Doba Sunca Turin II, Vladajući Namesnik Gondora izdao je naredbu da se obrazuje jedno bratstvo vitezova u Severnom Itilijenu, jer su moć Gondora u toj zemlji ugrožavali neprijatelji iz Mordora i Morgula. Tako je obrazovana družina zvana Šumari Itilijena. Ti vitezovi su bili odeveni u zeleno, kao stanov-nici šuma, a borili su se lukovima, kopljima i mačevima. U godinama pre Rata za Prsten, njihov zapovednik bio je Faramir, drugi sin Denetora, Vladajućeg Namesnika Gondora. Najveće od njihovih prebivališta bilo je ono skloništc pećina i tunela iza velikog vodopada, odakle se pogled pružao daleko preko Dolova Anduina. To mesto se zvalo Henet Annun, "prozor sunčevog zalaska".

Tokom mnogih vekova Trećeg Doba Sunca, u zemljama Erijadora, lutali su Ijudi jarosnih lica, odeveni u ogrtače sive ili zelene kao šuma, s kopčom kao srebrna Zvezda na levom ramenu. Imali su sive oči, bili naoružani mačem i kopljem i nosili su dugačke kožne čizme. Običan narod Erijadora zvao ih je Šumari, a za njih se mislilo da su čudni, neprijateljski nastrojeni Ijudi. Jer iako su lutali svim zemljama Erijadora pešice ili na čudnim rutavim Konjima, to su činili nečujno. Zaista je malo njih znalo ko su i odakle su došli ti žilavi, od vetra ogrubeli i izborani Šumari. Ali, kao što "Crvena Knjiga Zapadne Međe" otkriva, Šumari su u stvari bili poslednji plemići i vitezovi onog nekada velikog dunedainskog kraIjevstva Arnor, a njihov poglavar bio je Uzvišeni dunedainski Kralj. U godinama pre i posle Rata za Prsten bio je to Aragorn, sin Aratorna, koji se kao Šumar zvao Strajder (Krakatilo). U to vreme, jedan po imenu Halbarad, koji je ubijen na Pelenorskim Poljima, bio je Aragornov glavni zapovednik među Šumarima, dok su čuveni sinovi Elronda Poluvilenjaka, Eladan i Elrohir takode jahali u toj četi.

U Ratu za Prsten Aragorn je krunisan za Kralja Elesara, gospodara blizanačkih kraljevstava Arnora i Gondora, a Šumari su slavljeni kao najveći među Ljudima tog Ponovno Ujedmjenog Kraljevstva.

U Trećem Dobu Sunca živeo je u Mrkoj šumi jedan narod po imenu Šumski Ljudi Mrke Šume. Oni su bili potomci Severnjaka. U savezu sa Beorninzima i Vilenjacima Šumskog Kraljevstva borili su se protiv zla koje je ušlo u tom dobu u Dol Guldur na jugu Mrke šume. Iz tog mesta dolazili su Orci, Pauci i Vukovi u velikom mnoštvu, i bitka da se očisti ta velika šuma bila je dugotrajna i strašna. U Ratu za Prsten ta bitka je nazvana Bitka pod Drvećem. Sever su preplavili Vilenjaci, Šumski Ljudi i Beorninzi, satirući zle slugeranje Dol Guldura kao vatra slamu. Vilenjaci Lotlorijena su zauzeli Dol Guldur, srušili njegove zidine i razorili njegove tamnice. Tako je na kraju tog Doba šuma očišćena i dobila novo ime Šuma Zelenog Lišća, a zemlje između severnog kraljevstva Šumskih Vilenjaka i južnih šuma zvane Istočni Lorijen su date Šumskim Ljudima i Beorninzima da ih zadrže kao nagradu i svoj sopstveni zakoniti posed.

Među Vilenjacima koji su preduzeli Veliko Putovanje bili su i Teleri. Od ovog roda bili su Nandori, "oni koji se vraćaju", koji su se zaustavili na maršu na zapad kod Reke Anduin i dalje nisu išli. Među ovim Nandorima bilo je nekih koji su se naselili u Zelenšumi i Lotlorijenu. Oni su nazvani Šumski Vilenjaci jer je većina njih živela u šumama: oni su bili plemenski narod koji nije podizao gradove i nije imao kraljeve.

U godinama koje su usledile posle Prvog Doba Sunca, međutim, broj ovih noldorskih i sindarskih Vilenjaka se smanjio, kao i njihove zemlje, i da bi uvećali svoja kraIjevstva ovi Visokorodni Vilenjaci su primili Šumske Vilenjake kao svoje podanike. Na taj način Šumski Vilenjaci su naučili mnogo od Visoko vilenjačkog jezika i kulture, i mnoge veštine koje su došle iz Neumirućih Zemalja. Neko vreme Šumski Vilenjaci su jačali i napredovali pod ovim gospodarima. Najveća moć i lepota su se mogle naći kod Šumskih Vilenjaka kojima su vladali Keleborn i Galadrijela u Zlatnoj Šumi Lotlorijen. Jer se Keleborn, rođak Tingolov, ubrajao među najveće velikaše Sindara, a Galadrijela je bila kći Uzvišenog Kralja Noldora koji je ostao u Neumirućim Zemljama; tako je ona bila najplemenitijeg roda od Vilenjaka koji su ostali u Srednjoj Zemlji. Moć Keleborna i Galadrijele nad Zlatnom Šumomje držala zlo na odstojanju, i Šumski Vilenjaci su i dalje doživljavali procvat za vreme nedaća Trećeg Doba, iako su tri puta napadani. Ti Vilenjaci su bili Galadrimi, "narod drveća", i tek kad je Kraljica Galadrijela konačno otišla u Neumiruće Zemlje svetlost i slava Zlatne Sume je izbledela.

U vilenjačkom zapisima se govori kako je u Zelenšumi Velikoj (koja je kasnije nazvana Mrka šuma) tokom Drugog, Trećeg i četvrtog Doba Sunca postojalo Šumsko Kraljevstvo sindarskog Gospodara Tranduila. Skriveni grad Šumskih Vilenjaka Tranduilaovih bio je prelep i čudesan,jer je bio umanjena slika i prilika drevnog sindarskog kraljevstva Menegrot - nekad najlepšeg grada u Srednjoj Zemlji. A deo njegove lepote je ostao da živi i odoleo mračnim osvajanjima Trećeg Doba, čak i Bici pod Drvećem za vreme Rata za Prsten. Priča se da je u Četvrtom Dobu kraljev sin odveo deo Šumskih Vilenjaka ovog kraljevstva u šumovite predele Itilijena i Gondora. Taj princ se zvao Legolas i on je postao gospodar Vilenjaka u Itilijenu. Neko vreme je ovaj narod takođe napredovao, jer je bio Vilenjak koji je stekao siavu u Ratu za Prsten i koji se sa svojim velikim prijateljem Gimlijem Patuljkom borio u bitkama od Rogburga, Pelargira i Pelenorskih Polja. Zaista, kao jedan od Družine Prstena, sa svojim sjajnim vilenjačkim pogledom, svojim poznavanjem šume i svojom preciznom streljačkom veštinom, bio je od velike koristi u Potrazi. I mada je Legolas vladao svojim novim kraljevstvom mnogo godina u Četvrtom Dobu, posle nekog vremena se, sa Gimlijem, ukrcao na jedan Vilin-brod i otplovio u Neumiruće Zemlje.