A Anu Karenjinu sam mnogo lakse zavrsila. Imala sam problema s njom samo u pocetku, zato sto mi je majka rekla da Tolstoja treba citati svaku recenicu sa koncentracijom, i zapamtiti procitano, a ne kao Agatu Kristi. 
Tako nisam stigla ni do 30. strane. Onda sam batalila i nastavila da ga citam kao Agatu Kristi, i sve ostalo, i dalje nije bilo problema. 
Inace Tolstoja volim povremeno da uzmem ponovo, ali samo omiljene delove. 
Takodje i Knjiga o Blamu mi je tesko pala. Ne zato sto je posebno dosadna, nego sto mi Tisma nikako, ali bas nikako nije legao. Vise se i ne secam zasto. Nikad ga vise nisam uzela u ruke.
Inace, od ne-lektire mogu da izdvojim Magline Andromede Ivana Jefremova. Bila sam se zazelela ruskog SF-a, a ono je, cak i ako se odbije utisak zbog loseg prevoda, najveca glupost, i uz to najlosije napisana, koju sam citala od... pa, ne znam otkad. Relativno malu knjizicu teglila sam vise od mesec dana, a smogla sam snage da je zavrsim jedino da bih mogla da druge upozorim da je zaobilaze u sirokom luku.
P.S. Crveno i crno dosadno?
Jedno vreme mi je spadalo u omiljene knjige. Za Parmski kartuzijanski manastir ne kazem, ume Stendal da smori, ali ovo...
