Šta ste poslednje pročitali (od 26.09.2006)

[Hama]

Robin Hobb - The ship of magic

Hmmm...knjiga nije losa ali zena davi i oteze do besvesti...knjiga ima oko 600-700 strana a mogla je komotno da stane na nekih 300. Ideja je odlicna i neki od likova su fantasticni i nepredvidivi, sto je u danasnjoj knjizevnosti retko, ali neki su toliko glupi i predividivi da mi se nekako cini kao da su dve osobe pisale knjigu a ne jedna... a i iskreno ne volim zene pisce epske fantastike preterano zato sto nece da igraju po pravilima (ponekad to i nije lose ali je uglavnom idiotski) ako me neko pita za primer, samo procitajte nesto sto je napisala Elejn Kaninghem i kasce vam se samo...

[NothingMan]

Povijest utopija, od Luisa Mamforda. Radi se o preseku utopija kroz istoriju, po određenom Mamfordovom metodu gde je vodio računa da prikaže ideje koje su imale uticaj na zapadno društvo i koje su se ticale društva u celini, a ne o kompletnom i celovitom putu kroz istoriju utopija, kako se da pomisliti iz prevoda naslova. Drugi deo knjige mi je naročito interesantan, gde su prikazane ideje/društveni mitovi/idolumi, poput "Ladanjske kuće" (ideja o potrošačkom luksuzu i lagodnom životu bez rada), "Coketown"a (onako kako ga je Dikens video, brutalno funkcionalni i zastrašujući grad, srž industrijske revolucije) i "Nacionalne Države" sa njenim "Megalopolisom", koji nisu ništa više realni, bolji i izvodljiviji od mnogih utopija, ideja i mitova, a koji su izvršili ogroman uticaj na svet u kome živimo.

[Mo]

Zavrsis Druda od Simonsa. Nesto mi bilo tesko u pocetku, pomalo razvlacio, dok nije uveo Dikensa i Kolinsa u prostor i vreme, ali kako se prica razvijala postalo mnogo interesantnije. Lepo obradjena gradja Dikensovih i ostalih dela iz tog perioda ali moram priznati da sam možda ocekivala ipak malo dublji pecat njegove - Drudove price, ali svakako može da prodje.

Gaj Gavrijel Kej - Tigana

[Orion]

Konstantinovo raskršće- Dejan Stojiljković. Pročitao za dve večeri. Nacisti, preciznije SS preduzima potragu za mačem cara Konstantina Velikog, koji se nalazi u Nišu, u pitanju je predmet koji može doneti vladavinu svetom. Započinje serija misterioznih ubistava, pojava vampira, a u sred svega je i sukob partizana i četnika, bombardovanje saveznika itd.
Zvuči malo kao srpski Den Braun , ali roman je dobar. Ne ispušta se iz ruku, jezik je lagan za čitanje , zamiljiv je i zaista drži pažnju. Ništa sad spektakularno, ne znam kakva književna dubina, ali solidan žanrovski roman. Imam i nekih manjih zamerki, ali ništa strašno. Ušao je u najuži izbor za ovogodišnju nagradu NIN-a.

[rinsvind]

The Wheel of time - The Gathering Storm - Dvanaesta knjiga u serijalu, bas mi se svidela, pisac koji je zamenio Jordana uradio je ok posao, vidi se da je nije isto, ali uklopio se lepo. Knjiga dosta resava, a i bilo je logicno posto se blizi Last Battle pa moralo je kad tad da se resava. Pohvale sve.

[de Hammo]

Zen in the Art of Writing - Ray Bradbury .... kao i obicno, cak i kada ne pise SF i F, Ray Bradbury otkida!

[draganče]

Светислав Басара — На ивици

Заобићи у широком луку. Покушај разбирања неке метафизике, свршен пљувањем свега и свачега, почев од хришћанства, преко Стаљина, Вука Караџића и његове реформе, Толстоја, хуманиста, комуниста, итд. − гомиле њих, просто не знам како је толико пљувачке и гадости стало у оних 150 страница. Једино су му Немци и њихов језик добри, све остало је говно.
Гомила логичких недоследности, човек извлачи неке немогуће закључке из неких немогућих силогизама. Пар занимљивих момената, али нимало значајних, не поправљају ми утисак да сам читао ролну тоалет папира.

Кафка − Јазбина

Право освежење после оног Басариног говнета. Просто речено − геније је геније, нема ту много приче. Свака препорука.

А оног Басару, ако неко познаје, нека му поручи да ће Драганче да му јебе оца у гузицу кад га сретне, чисто да компензује изгубљено време читајући она издркавања.

[NothingMan]

Čitao si Svetislava Basaru? Ko ti kriv.
Za tog čoveka možeš imati razumevanja samo ako imaš cirozu jetre.

[Orion]

Basara... više mi stvarno idu na nerve ti domaći pisci koji se gnušaju svega svoga, naroda, kulture, istorije, pisma, jezika, oca, matere, tetke... Oćeš da budeš Eskim, budi Eskim, piši o polarnim predelima, ili onom tunatuku, kako li se ono zove onaj njihov demon ili šta je već..

[Joffrey Lannister]

Herman Hese - Sidarta ^_^

[NothingMan]

"Čas anatomije", Kiš. Počeh odjednom da vodim računa o svakom zarezu.
"Arhipelag gulag", Solženjicin, ali samo prvu knjigu.

[dedica]

Krvavi meridijan - Kormak Mekarti... i najstrassnije sam se smorio, mozzda zato ssto sam prethodno proccitao Put, isti pisac je u pitanju. Slike ubijanja na prvu loptu, occekivani i ponavljani opisi genocida Meksikanci-Indijanci i beskrajno dosadni opisi meksicckih pustinja. Red niske trave, red kamenja, red peska, pa u krug.

CCitajte Put, neponovljivo iskustvo

[Mo]

Freni i Zui - Selindzer
citajuci clanak o selindzeru a povodom njegovog rodjusa u politikinom zabavniku shvatila sam da sem lovca u zitu iz mladjih dana nisam nista citala iz njegovog malog opusa i uhvatim se ove knjige. Prica prati dvoje od sedmoro dece iz porodice vunderkinga, razmisljanja, filozofiranja, religija, veoma zanimljivo, mada, posle ovakvih njegovih razmisljanja negde mi je jasno zasto je prestao da pise i povukao iz javnosti

Put - Kormak Makarti
posle nepoznate apokalispe put oca i sina kroz spaljenu zemlju u potrazi za hranom, dobrim ljudima, smislom bilo kakvim. Tjah, onako, pa nije lose, jel, mnogo im je tesko a onda sam cula da je i napravljen film (jerbo je knjiga dobila pulicera 2007) i dobrano sam se zapitala kakav li je to jedan dosadan film, knjiga jos i moze da prodje, ipak citas o njihovim starhotama na nekoliko strana dok u filmu to prikazes u jednom kadru, ne usudjujem se ni da pogledam

Uros Petrovic - S one strane
nekoliko krathih, ali bas kratkih prica, zanimljivih, najzanimljivija mi je Medjustanica a i ostale nisu lose

[deedee]

[NothingMan]

E pa, prošlo me je sad.

Sad čitam "Minima moralia (refleksije iz oštećenog života)" od Teodora Adorna, i mogu reći da davno nisam čitao ništa napornije za čitanje i teže za razumevanje, a biće da je to delom što zbog jezika tih ljudi iz Frankfurtske škole (jeb'o me i Markuze isto tako, ali ipak malo manje), što zbog toga što je ovako knjiga, onako, pomalo lična. Ah, da, i da ne zaboravim, i do toga što sam ja pomalo glup i nedovoljno intelektualizovan. Međutim, mislim da delo vredi svakog gledanja u rečnik, promišljanja pojmova i ponovnog čitanja jednog te istog. Sviđa mi se knjiga. Evo jednog dela koji mi se svideo, čisto da malo izreklamiram:

BAKALNICE
U jednom iznenadnom dnevničkom zapisu Hebel postavlja pitanje šta je oduzelo "životu čaroliju u poznijim godinama". "Pošto u svim tim šarenim nagrđenim lutkama vidimo oblicu s koturačom koja ih pokreće, i pošto se upravo zato dražesna raznolikost svijeta razlaže u drvenu jednostrukost. Kad jednom neko dijete vidi kako igrači na žici igraju, muzikanti sviraju, djevojke nose vodu, kočijaši voze, onda ono misli da se to sve događalo iz zadovoljstva i radosti zbog stvari; ono ne može sebi uopšte predstaviti da ti ljudi takođe jedu i piju, idu u krevet i opet ustaju. No, mi znamo o čemu se radi." Naime, o zaradi, koja sve te djelatnosti uzapćuje kao sredstva, reducira razmjenljivo na apstraktno radno vreme. Kvalitet stvari, umjesto da je bit, postaje slučajno pojavljivanje njihove vrednosti. "Ekvivalentna forma" unakazuje sve opažaje: ono u čemu više ne svijetli svjetlo vlastitog određenja kao "radost zbog stvari" izbljeđuje oku. Organi ono čulno ne prihvataju izolovano, nego primjećuju na boji, tonu, kretanju da li je ono tu za sebe ili za nešto drugo; oni se umaraju od pogrešne raznolikosti i sve potapaju u sivilo, razočarani obmanjujućim zahtjevom kvaliteta da su još uopšte tu, dok se ovi, pak, upravljaju prema svrhama prisvajanja, štaviše njima naveliko jedino zahvaljuju svoju egzistenciju. Raščaravanje opažajnog svijeta je reakcija sensoriuma na njegovo objektivno određenje kao "robnog svijeta". Tek bi stvari očišćene od prisvajanja bile šarolike i istodobno korisne: pod univerzalnom prinudom ne može se to dvoje izmiriti.

Ali djeca nisu, kako misli Hebel, toliko ogrezla u iluzijama o "dražesnoj raznolikosti", a da njihovo spontano opažanje protivrječnosti između fenomena i fungibilnosti, do koje rezignirano opažanje odraslih već više i ne doseže, još ne poima i ne pokušava da joj umakne. Igra je njihova protivodbrana. Nepotkupljivom djetetu pada u oči "osobitost ekvivalentne forme": "upotrebna vrijednost postaje pojavna forma svoje protivnosti, vrijednosti". (Marks, Kapital I, Wien, 1932, str.61).

U svom nesvrhovitom činjenju ono se svojim marifetlukom tuče na strani upotrebne vrijednosti protiv razmjenske vrijednosti. Upravo zato što stvari kojima se bavi lišava njihove posredovane korisnosti, ono nastoji da u ophođenju s njima spasi ono čime su one ljudima dobre a nisu za volju odnosa razmjene, koji u istoj meri deformiše ljude i stvari. Mala kolica ne voze nikud, a majušna burad na njima su prazna; ali oni ostaju vjerni njihovom određenju time što ga ne upražnjavaju, ne učestvuju u procesu apstrakcija, koji to određenje na njima niveliše, nego se mirno drže kao alegorije onog za šta specifično jesu. Doduše razbacano, ali neupleteno oni čekaju da li će jednom društvo zbrisati društveni žig s njih; da li će životni proces između čovjeka i stvari, da li će praksa prestati da bude praktička. Nezbiljnost igara obznanjuje da zbiljsko to još nije. One su nesvjesne vježbe za pravi život. Shodno tome, odnos djece prema životinjama počiva na tome da se utopija zamumuljuje u njih, za koje Marks i ne dopušta da kao radne životinje donose višak vrijednosti. Budući da životinje egzistiraju bez ikakvog za ljude spoznatljivog zadatka, one predstavljaju kao izraz tako reći vlastito ime, ono što naprosto nije razmjenljivo. To ih čini djeci dragima i njihovo posmatranje blaženim.

Ja sam jedan nosorog, znači figuru nosoroga. Bajke i operete poznaju takve slike, a podsmješljivo pitanje žene otkud bismo znali da se Orion doista zove Orion uzdiže se do zvijezda.