Uf, dugo nisam pisala ovde, al' ajde da navedem samo neke.
Puštena sam s kanonskog lanca, pa sad čitam šta mi se ćefne. Rešila sam malo da se obavestim o onome što je trenutno aktuelno, čisto reda radi.
Tako sam uzela 2 knjige od Gordera, "Sofijin svet" i "Zamak u Pirinejima". Sofijin svet je simpatična knjiga, mada i dalje nisam sigurna kome je tačno namenjena. Pretpostavljam da to što nisam oduševljena knjigom ima veze sa godinama i sa dosadašnjim sretanjem sa filozofijom, a najviše sa tim što smatram da je Gorder nikakav pisac. Zamak je mnogo gori od Sofije, mislim da Gorderovo insistiranje na podučavanju može da znači da možda i nije trebalo da napušta katedru (koliko sam shvatila, on je profesor, ne?).
Pročitala sam i "Avanture nevaljale devojčice" od Ljose i čitava knjiga mi je bila deja vu. Nemam pojma odakle mi je poznata ta priča o fatalnoj ženi koja menja identitete, ali sigurna sam da sam je sretala nekoliko puta. U svakom slučaju, ništa preterano originalno što bi zaslužilo Nobela, bar ne kad je ovaj roman u pitanju.
Sa druge strane, konačno sam se upoznala sa Hornbijem i prijatno sam iznenađena. Kao što sam već napisala na jednoj temi, ne čitam baš često tu vrstu literature, ali cenim da ću pročitati sve što nađem od njega. Dopada mi se stil, humor, pa čak i teme koje obrađuje. Zbog toga sam uzela i Parsonsa, sa kojim ga često porede, ali nije mi se ni približno toliko dopao.
Prvi put u životu sam čitala nešto od Endea što nije namenjeno deci i oduševljena sam. U pitanju je "Ogledalo u ogledalu". Knjiga je fenomenalna. Čitava ideja podseća malo na Borhesa, možda čak više na Bucatija, pa onda i ne čudi zašto mi se dopala.
Pročitala sam i "Maslačkovo vino" od Bredberija i nekako mi nije legla knjiga, ne znam ni sama zašto.
I da ne davim dalje, trenutno čitam "Potraži moje lice" od Apdajka. Preporučujem svima njegova dela, mene je prvi roman o Zeki malo podsetio na Bukovskog, a znano je koliko volim Bukovskog, pa mi je Apdajk došao kao poručen. "Potraži moje lice" je drugačiji roman, u pitanju je forma intervjua, a čitav roman je zapravo priča o posleratnoj američkoj umetnosti. U pitanju jeste fikcija, ali dosta toga se oslanja na istoriju, pa ko voli ovakav način obaveštavanja o istoriji, roman mu dođe kao poručen.
Eto, toliko