od Stribog u Sub Jan 08, 2005 11:17 pm
RELIGIJA I MITOLOGIJA STARIH SLOVENA
SLOVENSKA RELIGIJA
Podrazumeva religijska shvatanja, kultove i rituale najmnogoljudnijeg
ogranka indoevropske populacije koja je vec u prvoj polovini I milenijuma
pre n. e. naseljavala teritoriju izmedju Dona i Karpata. U poslednjim
stolecima pre n. e. Sloveni su se ukljucili u migracije podstaknute
kretanjima raznih azijskih plemena i brzo zaposeli prostrane teritorije
istocne, srednje i jugoistocne Evrope. Izmedju 6. i 10. veka diferenciraju
se u jezickim i kulturnom smislu i razvrstavaju u tri velike grupe plemena,
iz kojih su se razvili danasnji Istocni Sloveni (Rusi, Ukrajinci, Belorusi),
Zapadni Sloveni (Poljaci, Cesi, Slovaci, Luzicki Srbi, Balticki Sloveni) i
Juzni Sloveni (Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci, Bugari).
Izvori za slovensku religiju su veoma oskudni i fragmentarni. Plinije
Stariji i Tacit prvi pominju Slovene pod imenom Venedi, i to kao susede
Germana, ali oni ne govore i o njihovoj religiji. Podatke o religiji Slovena
najpre daje Prokopije, vizantijski istoricar iz 6. veka, koji saopstava da
su slovenska plemena Anta i Sklavena "verovala da je jedan od bogova, tvorac
munje, jedini gospodar sveta, kome su zrtvovali goveda i ostale zivotinje da
obozavaju i reke i druga neka niza bozanstva i svima njima prinose zrtve i
po njima vracaju". Kasniji pisani izvori odnose se uglavnom na verovanja
Baltickih Slovena i Rusa, dok se o religiji ostalih Slovena - Ceha, Poljaka
i Juznih Slovena - moze suditi jedino na osnovu lingvistickih ostataka i
folklorne gradje.
Religija Baltickih Slovena rekonstruise se na osnovu istorijskih spisa i
hronika 11. i 12. veka, i to hronika Titmara od Merseburga (oko 1012-1018.
g.), u Gesta Hammburgensis Ecclesiae Adama iz Bremena (oko 1074-1076. g.) i
Chronika Slavarum, spisa koji je izmedju 1167. i 1186. godine napisao
nemacki istoricar Helmhold. Jos su pouzdaniji podaci o religiji Zapadnih
Slovena koji se nalaze u biografijama bamberskog biskupa Otona, a koje su u
12. veku napisali Monachus Prifligensis, Ebbo i Herbord. U njima su podrobno
opisani pohodi bamberskog biskupa protiv Slovena na Baltiku, a posebno
njihovi hramovi. Pouzdani su i podaci sadrzani i u nordijskoj Knytlingsaga,
koja je pisana izmedju 950. i 1190. godine, kao i u delu Saxa Grammaticusa,
u kome su opisani pohodi danskog kralja Valdemara protiv Slovena.
Za religiju Istocnih Slovena najznacajniji i najstariji izvor jeste
takozvana Nestorova hronika, nastala u prvoj polovini 12. veka, u kojoj se
navode imena bogova postovanih u Kijevu. Manje su pouzdani podaci sadrzani u
spevu Slovo o polku Igorovu (kraj 12. veka), kao i u homelijama i polemickim
spisima nastalim izmedju 11. i 17. veka. Podaci arapskih putopisaca ne samo
da su odvec fantasticni vec je neizvesno da li se odnose na Slovene ili
Normane. Isto vredi i za poljske istoricare i putopisce iz 16 - 17. veka,
cije su konstrukcije o slovenskom panteonu bez ikakve stvarne osnove.
Za rekonstrukciju slovenske religije arheoloska gradja se moze koristiti
samo u ogranicenoj meri. Kako jos nije pouzdano utvrdjeno poreklo Slovena,
odnosno vreme njihovog formiranja, to se arheoloska gradja ne moze smatrati
pouzdanim dokumentom sve do vremena kad Slovene sagledavamo u istorijskim
uslovima, tj. do 6. veka. Najdragoceniji su podaci do kojih se doslo
arheoloskim istrazivanjima svetilista Baltickih Slovena, a u kojima su
nadjeni i kipovi pojedinih bozanstava.
U svim oblastima naseljenim Slovenima folklorna gradja je izuzetno bogata.
Iako je hristijanizacija Slovena obavljena izmedju sredine 9. i kraja 10.
veka (osim Polapskih Slovena, koji su hriscanstvo primili tek u 12. veku),
pitanje je da li su njome bili zahvaceni svi drustveni slojevi, jer podaci
iz kasnijeg vremena pokazuju da je svestenstvo moralo da ulozi mnogo napora
kako bi iskorenilo paganska verovanja, posebno na selu. Ta paganska
verovanja duze su se odrzala u istocnim nego u zapadnim slovenskim
oblastima, gde je delovanje katolicke crkve bilo veoma uspesno. Zbog toga su
u folklornoj gradji i narodnim umotvorinama Juznih i Istocnih Slovena
sadrzani mnogi elementi stare slovenske religije. U ruskim bilinama, a i u
srpskim narodnim pesmama i dugim usmenim narodnim umotvorinama, sacuvane su
uspomene na stare slovenske bogove i heroje, a verovatno i nesto od
prvobitne slovenske mitologije. Elementi stare religije odrzali su se i u
likovima i kultovima pojedinih hriscanskih svetaca, na primer, sv. DJordja,
sv. Nikole, sv. Ilije, a kod Srba - i sv. Save.
O religiji Slovena pre njihovog razdvajanja na Istocne, Zapadne i Juzne
Slovene ne moze se nista odredjeno reci. Postavlja se pitanje da li je ikada
i postojala religija zajednicka svim Slovenima, jer Titmar iz Merseburga u
11. veku saopstava da svako slovensko pleme ima svoje hramove, odnosno
posebna bozanstva. Panteon Istocnih Slovena moze se rekonstruisati na osnovu
podataka koji su sadrzani u ugovorima izmedju Vizantije i Rusije iz 945. i
971. godine, odnosno u takozvanoj Prvobitnoj hronici, kompiliranoj oko 1111.
godine. Najpre se pominju bogovi Perun i Volos. Knez Vladimir je 980. godine
obelezio pocetak svoje vladavine u Kijevu na taj nacin sto je na jednom
brezuljku postavio drveni idol Peruna sa srebrnom glavom, a uz njega i idole
Horsa, Dazboga, Striboga, Simargla i Mokos, da bi ispred njih sa svojim
narodom prinosio zrtve. Istovremeno je i Vladimirov ujak u Novgorodu
postavio Perunov idol. Iz navedenih podataka je izvesno da je vrhovni bog
ruskog panteona bio Perun. Ostala bozanstva, posebno Hors i Simargl,
verovatno ne pripadaju slovenskom panteonu. Jedino je autenticna boginja
Mokos, jer se pominje i u kasnijim homelijama.
Perun je postovan ne samo kao bog gromovnik vec i kao veliki zastitnik
ruskih vladara. Ruski knezevi normanskog porekla poistovecivali su ga sa
Torom, a posle prihvatanja hriscanstva njegove osobine presle su na sv.
Iliju. Volos je verovatno bozanstvo izobilja i stada, koji je posle
prihvatanja hriscanstva preobrazen u djavola. S druge strane, neke njegove o
dlike prenesene su na sv. Vlaha i sv. Nikolu. Kult Peruna i Volosa bio je
rasprostranjen i kod Juznih Slovena, na sta ukazuju nazivi pojedinih mesta.
Dazbog je zagonetno bozanstvo koje je u jednoj Malalinoj glosi povezano sa
Suncem, a koje se na osnovu imena moze objasniti kao bog koji daruje,
odnosno bog izobilja i plodnosti. Njemu je vrlo blizak Svarog, koji se ne
pominje medju bogovima kojima je Vladimir postavio idole, ali koga su
svakako istocni Sloveni postovali zajedno sa njegovim sinom Svarozicem, i to
kao boga svetlosti, odnosno nebeske i zemaljske vatre.
U pisanim izvorima nije pomenuto nijedno svetiliste kod Istocnih Slovena.
Arheoloskim istrazivanjima otkriveni su, medjutim, na lokalitetu Perin u
blizini Novgoroda, ostaci drvene konstrukcije sa osnovom u obliku
oktogonalne rozete, koja je protumacena kao Perunov hram. U sredistu
konstrukcije nadjeno je ugljenisano drvo, koje ukazuje da se tu nalazio idol
i mesto na kome je gorela vatra, dok je jedan ravan kamen u blizini
protumacen kao zrtvenik. U staroj Ladogi otkriven je fragmentovan drveni
idol bradatog bozanstva iz 9. ili 10. veka, sa konicnim slemom na glavi.
Istocnoslovenski panteon nije zasnovan ni na hijerarhijskim niti na
rodbinskim odnosima. Idoli najznacajnijih bozanstava postavljeni su na
vrhovima brezuljaka, pod vedrim nebom. Neizvesno je kako su izgledala mesta
zrtvovanja, kao i mesta zrtvi. Svestenstvo nije pomenuto ni u jednom
istorijskom izvoru, a nema ni podataka o proricanju i vracanju.
Religija Zapadnih Slovena poznata je samo fragmentarno jer se raspolaze
uglavnom podacima koji se odnose na svetilista i bozanstva Baltickih
Slovena. Izvesno je samo da nije postojao panteon zajednicki svim Zapadnim
Slovenima, jer se u istorijskim izvorima uvek isticu bozanstva pojedinih
oblasti za koja se vezuju lokalni kultovi. Vrhovni bog baltickih Slovena bio
je verovatno Svantovid, opisan kao bog bogova, kao bozanstvo koje
obezbedjuje pobede u ratu. Kao najvisi bogovi oznacavaju se i Triglav i
Svarozic. Sva ta bozanstva povezana su sa ratnim funkcijama i sa magijom, a
ratnicki karakter imala su i ostala bozanstva Baltickih Slovena, kao sto su
Rujevit ili Jarovit, koji je izjednacavan sa Marsom. Karakteristicna je veza
pomenutih bozanstava sa pojedinim vrstama oruzja (stit, koplje) i sa
konjima, kao i njihova polikefalija. Tako Svantovid ima cetiri glave,
rasporedjene prema glavnim pravcima sveta, Triglav je troglav, a Rujevit je
predstavljan sa sedam glava. Polikefalija karakterise i Porevita i Porenuta.
Tom polikefalijom verovatno su izrazene mnoge funkcije bozanstava. Ostala
bozanstva poznata su uglavnom samo po imenu. Za Provena se moze
pretpostaviti da je bio povezan sa hrastovima jer je njemu bio posvecen
sveti gaj izmedju Oldenburga i Libeka. Za Podaga, kome je bio posvecen hram
sa idolom u Pluni, pretpostavlja se da je bio povezan sa godisnjim dobima i
vatrom. Bog Pripegala, kome je posebno godila hriscanska krv, verovatno je
bio itifalicno bozanstvo, nalik na Prijapa. O Zivi, verovatno glavnom
zenskom bozanstvu, nista se odredjeno ne zna. Sloveni koji su ziveli izmedju
Labe i Odre postovali su jednu bezimenu boginju, ciju su sliku nosili na
svojoj zastavi. Polapski Sloveni su na svojim gozbama nazdravljali dobrom
bogu i zlom bogu, izjavljujuci da svaka sreca dolazi od dobrog boga, a
nesreca od zlog. Tog zlog boga, koji je nazivan Crnobog, hriscanski
misionari su poistovetili sa djavolom, iako je on verovatno bio bog
podzemlja.
U Istoriji Poljske Jana Dlugosa (oko 1460. g.) nabrojana su imena bozanstva
starog poljskog panteona, a uz njih i odgovarajuca bozanstva iz rimske
mitologije: Yesza - Jupiter, Lyada - Mars, Dzydzilelya - Venera, Nya -
Pluton, Dzewana - Dijana, Marzyaba - Cerera, Pogoda - Vreme, Zywie - Zivot.
Poljski pisci iz 16. veka dodali su tom spisku jos nekoliko imena, na primer
Lel, Polel, Pogwizd, Pohvist. Taj poljski panteon je, medjutim, vestacka
tvorevina, koju u celini treba odbaciti.
Kod ceskih autora iz 16. veka takodje su pomenuta imena nekih prehriscanskih
bozanstava, na primer Zelu, Klimba, Krosina, Krasatina, Morena, Lada i dr.,
ali su i ona proizvoljne tvorevine.
Hramovi Baltickih Slovena opsirno su opisani u istorijskim izvorima, a
dokumentovani su i arheoloskim iskopavanjima. Hram vrhovnog boga Svantovida
u Arkoni na ostrvu Rigen, razrusen 1168. godine opisao je Saks Gramatik, a
arheoloski je istrazivan u dva maha, 1921. i 1969-70. godine. Taj hram je
mozda podignut jos krajem 9. veka. Opisana je njegova sjajno ukrasena drvena
ograda i Svantovidov idol u natprirodnoj velicini u unutrasnjosti hrama. Na
Rigenu su se u Garcu (Karenthia) nalazila jos tri hrama, od kojih je onaj u
sredistu bio posvecen Rujevitu, dok su u ostala dva postovani Porevit i
Porenut. U Ridgostu (Retra) nalazio se hram u kome je postovan veci broj
lokalnih bogova, od kojih je najveci ugled uzivao Svarozic. Spoljasnjost
hrama bila je ukrasena predstavama bogova i boginja, a u unutrasnjosti su se
nalazili idoli naoruzanih bogova, kao i veliki broj zavetnih darova. U
izvorima se pominje nekoliko hramova u Scecinu, od kojih je najznacajniji
bio hram posvecen Triglavu, takodje bogato ukrasen. U Volinu se nalazio hram
sa svetim kopljem, a u Volgastu je postojalo svetiliste u kome se umesto
idola nalazio dzinovski stit, prekriven zlatnim listicima.
U Gros Radenu, kod Sverina, arheoloski je istrazeno jedno veliko svetiliste,
cetvorougaono u osnovi, oko koga su otkrivene hrastove daske duge 1,50 do 2
m, koje su u gornjem delu tako obradjene da u celini nalikuju na ljudsku
figuru. Na osnovu keramickih nalaza, to svetiliste je datovano u 9-10. vek.
Balticki Sloveni postovali su odredjena bozanstva u svetilistima pod vedrim
nebom. U blizini Oldenburga nalazio se gaj Prova, kome su bili posveceni
stari sveti hrastovi. Svetiliste je bilo ogradjeno drvenom ogradom, sa dva
bogato ukrasena ulaza. Pristup je bi dozvoljen samo onima koji su nameravali
da prinesu zrtvu, ali je svetiliste bilo i utociste svim progonjenim.
Hramovi baltickih Slovena najcesce su sluzili i kao svojevrsne riznice.
Postojao je obicaj da se deseti deo dobijenog ratnog plena daruje
svetilistu, a u riznicama svetilista nalazili su se zlatni i srebrni pehari,
koji su korisceni samo u praznicne dane. Cini se da su sva svetilista bila
ogradjena plitkim rovovima ili drvenom ogradom. Samo je svesteniku bio
dozvoljen ulaz u hram, a i on bi pri tom morao da zadrzava dah kako ne bi
uprljao najvecu svetinju.
Istorijski izvori pouzdano dokumentuju postojanje kultnih statua i kod
Istocnih i kod Zapadnih Slovena. To su pretezno bili drveni idoli koji su
mogli imati oplatu od plemenitog metala. Neki od njih su bili natprirodne
velicine, na primer drevni idol Svantovida u Arkoni. Arheoloska istrazivanja
takodje dokumentuju postojanje drvenih idola kod Zapadnih Slovena. Pri
iskopavanju jednog utvrdjenog naselja kod Neubrandenburga pronadjen je u
sloju iz 11. - 12. veka, i to u sredistu naselja, jedan dvoglavi idol od
hrastovine, visok 1,70 m. Obe glave predstavljaju lik muskarca sa dugim
brkovima. Na periferiji istog naselja otkrivena je jos jedna figura od
hrastovine, visoka 1,60 m, koja predstavlja zenu sa naglasenim grudima i
stidnim trouglom, za koju se pretpostavlja da je neko domace bozanstvo, i to
zastitnica porodice. Da su mnoga mesta i utvrdjenja imala svoje bogove
zastitnike pokazuju idoli od hrastovine, koji su otkriveni na nekoliko
mesta. U Altfrizaku, kod Neurupina, neposredno ispred naselja nadjena je
hrastova figura koja prikazuje nagog muskarca. Taj idol, datovan metodom
radioaktivnog ugljenika u drugu polovinu 6. veka, verovatno je imao
odredjenu ulogu u kultu plodnosti. Bogovi Zapadnih Slovena predstavljani su
i na kamenim reljefima. Iz vremena neposredno pred primanje hriscanstva
poticu i reljefi iz Altenkirchena i Bergena na kojima je predstavljen
muskarac sa velikim rogom izobilja u rukama, verovatno Svantovid, jer je sa
rogom izobilja predstavljan i u svom hramu u Arkoni. Na kamenoj ploci iz
Volgasta shematizovano je prikazana ljudska figura, a kraj nje veliko
koplje, koje je atribut Gerovita, zastitnika Volgasta.
O svetilistima i kultnim obredima koji su u njima obavljani staralo se
svestenstvo. Manja svetilista, posebno ona pod vedrim nebom, opsluzivao je
samo jedan svestenik, ali za velike hramove vezivao se veci broj svestenika.
Osnovna duznost svestenika sastojala se u staranju o dobru plemena, i to na
taj nacin sto su oni, tumaceci volju plemenskog bozanstva, odlucivali o ratu
i miru ili delili pravdu i vodili diplomatske pregovore. Oni su brinuli i o
riznicama svetilista. Kako su sve vazne odluke zavisile od svestenstva, ono
je cesto bilo mocnije od plemenskih vladara. Veoma vazno mesto u drustvenom
zivotu dato je proricanju. Svestenici su proricali pomocu pepela, vode,
kolaca, ukusa krvi zrtve ili mokrace. Najuticajnija proricanja obavljana su
u Arkoni, Retri i Sverinu, gde je odluka o ratu i miru donosena na osnovu
ponasanja konja (v. Svantovid). Pri kraju zetve obavljan je u Arkoni posebni
ritual po kome je svestenik uzimao posudu iz ruku Svantovidovog kipa i, na
osnovu kolicine tecnosti sadrzane u njoj, nagovestavao rodnu ili nerodnu
godinu. Zatim je svestenik stavljao ispred idola kolac od meda, velik koliko
i covek, sklanjao se iza njega i pitao narod da li ga vidi. Ako bi dobio
potvrdan odgovor, molio je da iduce godine kolac bude veci, odnosno da
letina bude dobra.
U pisanim izvorima pominju se zrtve koje su Zapadni Sloveni prinosili svojim
bogovima, ali ne i njihove vrste niti nacin zrtvovanja. Hronicari
insistiraju na ljudskim zrtvama, ali taj podatak treba primiti sa najvecom
rezervom.
Panteon Juznih Slovena najteze je rekonstruisati, jer su oni rano potpali
pod neposredni uticaj vizantijske civilizacije i hriscanske religije. Vec je
napomenuto da su Sloveni u vreme naseljavanja Balkanskog poluostrva
verovali, prema Prokopijevom svedocenju, u jednog vrhovnog boga, i to boga
munje, kome su bila podredjena bozanstva nizeg reda. Kako su u toponomastici
juzno od Dunava mnogi tragovi imena Peruna, sa dosta verovatnoce moze se
pretpostaviti da je kod Juznih, kao i kod Istocnih Slovena, Perun bio
vrhovni bog. U toponimima ima tragova i o Velesu, o cijem se liku i
funkcijama kod Juznih Slovena moze indirektno suditi po opisima sv. Save,
koji je, po srpskom narodnom predanju, prvenstveno pokrovitelj i zastitnik
stoke. Njemu bi bio blizak i Dabog iz srpskih prica, crno i hromo bozanstvo
donjeg sveta, gospodar mrtvih, zastitnik stada, ali i vukova, koji je
nazivan i Daba, Dabo ili Hromi Daba. Dabog je istovremeno i bog plemenitih
metala, zlata i srebra, pronalazac i zastitnik kovacke vestine. Posle
prihvatanja hriscanstva, funkcije Daboga prenesene su na velike hriscanske
svece (sv. Jovana, sv. Savu, sv. Arhandjela, sv. DJordja, sv. Nikolu, sv.
Mratu), a njegov lik je preobrazen u sotonu i Hromog Dabu. Jedna od
hipostaza Dabogovih je verovatno i Vid, bozanski vidar cije je ime sacuvano
u velikom srpskom prazniku Vidovdanu. Car Trojan sa tri glave, koji se
pominje u jednoj skaski, verovatno je bozanstvo blisko Triglavu jer je
opisan kao nocni konjanik. Kako se u jednoj slovenackoj bajci pominje
carobnica Mokosi, mogucno je da je boginja Mokos nekada bila poznata Juznim
Slovenima.
Kod Juznih Slovena dosada nisu arheoloski posvedocena svetilista niti idoli,
a u istorijskim izvorima ne pominje se svestenstvo niti ima podataka o
kultovima i ritualima. Zrtve su prinosili bogovima jedino kao molitvu za
svoj spas.
Izvesno je da su svi Sloveni postovali i mnogo niza bozanstva, kao i
razlicite demone, jer to potvrdjuju i pisani izvori i folklorna gradja. Za
kucu i domacinstvo vezana su razlicita natprirodna bica. Kod Rusa je to ded,
deduska, ukrajinski did, didko i domovnik, ili domovoj, kod Ceha dedek, a
kod Bugara - stopan. Pod tim imenima zamisljan je starac sa krznenim
ogrtacem koji zivi iza ili ispod ognjista i brine se o kuci i stoci. Nekada
se zamislja i u vidu psa, medveda ili zmije. Ako se tom kucnom zastitniku ne
poklanja odredjena paznja, on napusta kucu i prouzrokuje bolesti stoke ili
smrt domacina. U odajama koje su sluzile kupanju prebivao je banik, kome su
kupaci ostavljali u cabru vodu za kupanje i zrtvovali mu crnu kokosku. U
uglu ambara ziveo je ovinik, zamisljan u vidu crne macke ognjenih ociju,
koji, ako ga neko naljuti, moze da zapali ambar. Za domacinstvo je vezana i
Kikimora, mala zena koja je lenjim domacicama mrsila predju i nocu
uznemiravala decu.
Kako su Sloveni bili okruzeni gustim sumama, u koje su cesto zalazili radi
lova ili koje su krcili, to su za njih vezivali i razlicite sumske duhove,
od kojih je kod Istocnih Slovena najpoznatiji bio lesij, a kod Juznih -
lesnik (v. ta imena). Poljima je, medjutim, gospodario polevoj ili polevik,
koji je zamisljan cas kao kepec, a cas kao ljudsko bice crnog tela i zelene
kose. Za polja su jos cesce vezivani zenski demoni, poludnice (kod Rusa),
koje su zamisljane kao devojke dugih kosa, zaogrnute belim platnom, a koje
se najcesce pojavljuju u razi, i to u podne kada je sunce najjace.
Za vode su Sloveni vezivali razna demonska bica, zla i opaka. Vodanoj je
boravio pokraj vodenica, gde je prolaznike stropostavao u vodu da bi ih
ucinio svojim slugama. I ostali vodeni duhovi nisu bili blagonakloni
ljudima, a svi su zamisljani kao zastrasujuca bica, cesto sa kandzama,
rogovima, repom i uzarenim ocima. Njima se pridruzuju i rusalke, u stvari
utopljenice ili nekrstena deca, preobrazena u devojke sa dugom raspustenom
zelenom kosom (v. to ime). Dok su kod severnih Rusa ruzne i nage, spremne da
odvuku pod vodu svakog ko im se priblizi, rusalke koje nastanjuju Dnjepar i
Dunav imaju zanosan izgled i svojom pesmom zacaravaju prolaznike. Posebno su
opasne u nedelji rusalki (nedelja koja sledi posle Trojica), jer one tada
izlaze iz vode, jure po poljima, penju se na drvece i igraju na proplancima.
Njima su kod Juznih Slovena slicne vile, zanosne devojke sa raspustenom
kosom i krilima, koje najcesce obitavaju pokraj kladenaca, jezera, ili po
gorama i planinama (v. to ime).
U ritualima za plodnost kod Istocnih, a delom i Juznih Slovena, znacajno
mesto zauzimaju praznici za koje se vezuju bozanstva nazvana Kostroma i
Jarilo, odnosno lutke od slame, koje se na odredjen nacin sahranjuju,
spaljuju, rasturaju na delove ili potapaju u vodu, uz obredno oplakivanje
ili povike i smeh, sa ciljem da ponovo ozive. U tom ritualu, obavljenom u
prolece, ciji je cilj bio da se obezbedi plodnost, Kostroma se pojavljuje
kao mlada zena umotana u bele carsafe, sa hrastovom grancicom u rukama, a
Jarilo kao prekrasni mladic na belom konju. U vreme letnje dugodnevnice
proslavljan je praznik na koji su lutke zvane kupala potapane u vodu i
paljene velike vatre. Na taj dan tragalo se za magicnim i lekovitim
biljkama. Rasprostranjeno je predanje o cvetu paprati koji se rascvetava
uoci tog dana, a cija magicna svojstva omogucuju da se otkrije zakopano
blago. U svim ritualima koji se na taj praznik obavljaju jasno su istaknuti
vatra i voda kao suprotni elementi, a na osnovu pesama i ostalih folklornih
tekstova vezanih za kupala, mogucno je rekonstruisati mit o rodoskrvnom
odnosu brata i sestre, olicenim dvobojnim cvetom dan i noc.
Za rituale plodnosti u juznoslovenskom folkloru vezani su likovi Germana i
dodola. Pri obredu izazivanja kise pravljena je glinena lutka muskarca,
nazvana German, koju su zene sahranjivale u suvu zemlju sa uverenjem da ce
na taj nacin izazvati plodonosnu kisu. U vreme suse, povorka devojcica,
najcesce od pete do desete godine, koje su nazivane dodole, isla je od kuce
do kuce pevajuci pesme kojima je prizivana kisa. Dodole su bile bose,
odevene u iznosenu odecu, sa vencem od trava, zitarica i vinove loze na
glavi. Izmedju sebe su birale predvodnicu, zvanu dodola ili dodolka.
Prolazeci kroz polja, dodolke su ih prskale vodom, dok ih je ispred seoskih
kuca domacica posipala vodom po glavi i nogama, a zatim darivala brasnom,
vunom ili novcem. Inace i kod Juznih i kod Istocnih Slovena kisa je
izazivana na taj nacin sto je preko mrtvaca, najcesce utopljenika, koga bi
za taj obred iskopali, izlivana voda.
U religiji svih slovenskih naroda, kult mrtvih zauzima znacajno mesto,
posebno u religiji Juznih Slovena. Sve do 9-10. veka Sloveni su spaljivali
mrtve, a njihove ostatke sahranjivali u urnama ili su preko lomace nasipali
humke, U tom ranom razdoblju grobni prilozi su izuzetno retki. U urne su
katkad stavljani raz ili spaljene kosti konja. Ugledne licnosti su
sahranjivane sa pompom, a u smrti ih je pratila supruga ili robinja. Prema
svedocenju arapskih pisaca iz 10. veka, koje treba primiti sa najvecom
rezervom, kad umre neki plemic, njegovo telo se privremeno sahranjuje, a
kada se njegovo imanje podeli, obavljana je prava sahrana, i to na taj nacin
sto se naoruzan, u bogatoj odeci, smesta u ladju sa hranom, picem i
suprugom, a zatim je ladja predavana vatri i otiskivana od obale. Izvesno
je, medjutim, da su Sloveni koji su ziveli pokraj mora u 8-9. veku imali
predstave o ladji mrtvih, jer su u tom razdoblju arheoloski posvedocene
nadgrobne ploce ili grobovi u vidu ladja.
Pocev od 10. - 11. veka, pod uticajem hriscanstva, Sloveni prihvataju obicaj
inhumiranja pokojnika. Bez obzira na to da li se pokojnici spaljuju ili
inhumiraju, cvrsto se verovalo da nastavljaju zivot posle smrti, sto se
ogleda u pogrebnim ritualima kao sto su dace ili pogrebne igre, cesto sa
maskiranim ucesnicima. Treceg, sedmog, dvanaestog i cetrdesetog dana posle
smrti pokojnicima su na grob donoseni hrana i pice, kao i posle 6 i 12
meseci. Posebni praznici mrtvih - zadusnice - proslavljani su i na grobovima
i po kucama, u rano prolece i u kasnu jesen.
Kult predaka bio je posebno razvijen kod Juznih Slovena, pre svega kod Srba.
Gotovo svi srpski obicaji u vreme Bozica i takozvanih nekrstenih dana vezani
su za kult predaka, a i krsno ime - slava - kod Srba jeste veliki praznik
porodicnog pretka, cuvara i zastitnika kuce i porodice.
Kod Juznih Slovena posebno je dobro ocuvano verovanje da se duse umrlih
gresnika pretvaraju u vampire (v. to ime). To je svakako prastaro verovanje
jer su na nekropolama posvedoceni grobovi koji su ukopani dublje od ostalih,
ili grobovi u koje je pokojnik stavljan u neuobicajenom polozaju (potrbuske,
licem prema zemlji), ili je, pak, zatrpan kamenjem.
Neizvesno je kakve su predstave Sloveni imali o svetu mrtvih, kao i o
bozanstvima koja njime gospodare. Na osnovu uzgrednih ili dvosmislenih
podataka u istorijskim izvorima, pretpostavlja se da je svet mrtvih mracan,
a da je bozanstvo koje njime vlada crno (v. Crnobog). Dok se analizom
folklorne gradje iz oblasti naseljene Juznim Slovenima moze zakljuciti da
svetom mrtvih gospodari musko bozanstvo, dotle folklorna gradja iz
istocnoslovenskih oblasti ukazuje na to da zensko bozanstvo vlada Podzemljem
i mrtvima. Tako se pretpostavlja da je u liku Baba Jage inkorporirana stara
evropska boginja smrti (v. Baba Jaga) i da je Vedma (vestica) u stvari
demonizirana boginja Podzemlja. Za Baba-Jagu se vezuju i likovi
demonizovanih muskih bozanstava smrti, kao sto su Kascej Besmrtni ili
Morozko.
BIBLIOGRAFIJA
Iako postoji obimna literatura o pojedinim aspektima slovenske religije,
celovitih objektivnih prikaza gotovo da i nema, jer vecina autora ili odvec
kriticki pristupa raspolozivoj gradji, ili je odvec slobodno interpretira.
Kriticki se treba odnositi cak i prema kapitalnim delima kao sto su A.
Brückner, Mythologia slowianska i polska (1918, reprint Warsawa 1980) i M.
Gimbutas, Slavic Religion u The Encyclopedia of Religion, ed. by M. Eliade
(New York, 1987). Od opstih dela treba istaci B. O. Unbegaun, La religion
des anciens Slaves (Paris, 1948), F. Vyncke, De godsdienst der Slaven
(Roermond, 1969).
O religiji i mitologiji Istocnih Slovena V. J. Mansikka, Die Religion der
Ostslawen (Helsinki, 1922); S. A. Tokarev, Religioznye verovania
vostochnoslavianskih narodov XIX - nachala XX veka (Moskva, 1957); D.
Zelenin, Russische (ostslavische) Volkskunde (Berlin und Leipzig, 1927).
O Zapadnim, odnosno Baltickim Slovenima treba konsultovati T. Palm,
Wendische Kultstätten: Quellenkritische Untersuchungen zu den letzten
Jahrhunderten slavischen Heidentums (Lund, 1937); E. Wienecke,
Untersuchungen zur Religion der Westlawen u Forschungen zur Vor-und
Frügeschichte, 1 Heft (Leipzig, 1941); E. Schuldt, Der altslawische Tempel
von Grosssraden (Schwerin, 1976) i L. Niederle, Manuel de l'antiquite slave
(Paris, 1926).
O Juznim Slovenima v. P. S: Krauss, Volkslaube und religioser Brauch der
Südslawen ' (Münster, 1890); kao i brojne clanke N. Nodila o religiji Srba i
Hrvata koji su objedinjeni u knjizi Stara vjera Srba i Hrvata (Split, 1981)
i V. Cajkanovica, objedinjenih u knjizi Mit o religiji Srba (Beograd, 1973).
Veliki broj pojmova iz srpske religije i mitologije obradili su S. Kulisic,
P. Z. Petrovic i N. Pantelic u knjizi Srpski mitoloski recnik (Beograd,
1970). Uopsteno o slovenskoj mitologiji L. Leger, La mythologie slave
(Paris, 1901).
_________________
"Vi gledate naviše kad ištete uzvišenje. A ja gledam naniže, jer ja sam uzvišen."
Fridrih Niče - Tako je govorio Zaratustra
Nazad na vrh
Pedja
Cyber Soul
Poslao: Pon, 19.07.2004, 3:50 Naslov:
--------------------------------------------------------------------------------
SLOVENSKA RELIGIJA (2)
Baba Jaga
U slovenskoj mitologiji baba carobnica koja zivi u sumi, u izbi postavljenoj
na kokosije noge. Oko njenog stanista je ograda od ljudskih kostiju i
lobanja. Umesto brave postavljene su vilice ostrih zuba, umesto reze koristi
se ljudskom nogom, a kao kljuc sluzi ljudska ruka. Baba Jaga grabi junake i
prozdire ljude, a u peci pece ukradenu decu. Najcesce je zamisljana kao
ruzna starica ogromnih grudi, slepa ili bolesnih ociju.
Banik
U istocnoslovenskoj mitologiji duh koji boravi u prostorijama namenjenim
kupanju. Verovalo se da posle svake tri grupe kupaca i sam Banik pristupa
kupanju i da ga u tome niko ne sme uznemiravati. Zbog toga su kupaci uvek
ostavljali malo vode Baniku. Mogao je kupacima da predskaze buducnost. Cesto
su ga posecivali demoni suma i djavoli.
Belobog
U mitologiji Zapadnih i Baltickih Slovena bog svetlosti, uspeha i srece. U
usmenom predanju se pominje pod imenom Bjelun. Zamisljan je kao starac sede
brade obucen u belo, a pojavljuje se samo danju da bi ljudima cinio
dobrocinstva i pomagao im u svakoj nevolji. Belobogu, kao kreativnoj
pozitivnoj snazi, suprotstavljen je Cernobog, kao destruktivna sila.
Dazbog
U slovenskoj mitologiji Svarogov sin, bog Sunca, koji daruje blagostanje i
srecu. Drevni idol ovog bozanstva stajao je na brdu u Kijevu, zajedno sa
idolima Peruna, Horsa, Striboga, Semorgla i Mokosi. Verovalo se da je Dazbog
rodonacelnik ruskog naroda. U srpskom predanju pominje se pod imenom Dabog
ili Dajbog, kao gospodar zemlje, kao protivnik bozji, kao "car na zemlji",
bog zlata i srebra i zastitnik kovacke vestine. Pod uticajem hriscanstva,
Dazbog je poistovecen sa satanom, odnosno Dabog postaje djavo i naziva se
Daba, Dabo ili Hromi Daba.
Domovoj
U mitologiji Istocnih Slovena kucni duh, cesto nazivan ded ili gospodar
kuce. Zamisljan je u ljudskom liku, najcesce kao omalen dlakavi starac,
katkad s rogovima i repom. Mogao je da se preobrazava u razlicite zivotinje,
pre svega u macku, psa i kravu, a redje u zmiju i zabu. Najcesce boravi u
kuci, u uglu iza peci, na tavanu ili u dvoristu. Brine se o blagodeti kuce,
posebno o stoci, zbog cega je povezan sa bogom Velesom. Njegova supruga,
koja se zove Domovika, boravi u podrumu. Glas Domovoja se u kuci cesto cuje,
ali je opasno da ga ukucani vide. Raznim znacima nagovestava nedace ili
smrt.
Hors
Istocnoslovensko bozanstvo nejasnih funkcija, verovatno bog Sunca. Njegov
drveni idol nalazio se na brdu u Kijevu, pokraj idola Peruna, Dazboga,
Striboga, Semorgla i Mokosi. Pretpostavlja se da je lik tog bozanstva
formiran pod uticajima sa juga.
Jarila (Jarilo)
U slovenskoj mitologiji bozanstvo prolecne vegetacije i plodnosti. Zamisljan
je kao mladic izuzetne lepote, na belom konju, okicen poljskim cvecem,
bosonog i u beloj odeci, sa sveznjem klasja u rukama. Uspomena na to
bozanstvo sacuvana je u razlicitim prolecnim obredima, u kojima je glavna
licnost, devojka odevena u belo i ovencana cvecem, jahala na belom konju.
Pravljene su i lutke od slame, koje su nazivane Jarilo.
Jarovit, (Gerovit, Gerovitus)
U slovenskoj mitologiji bozanstvo nejasnih funkcija, koje su postovali
Pomeranci, mozda istovetno sa Svantovidom. Posebno je postovan u Havelbergu
i Volgastu, gde se u hramu nalazio njegov ogromni stit. Kasniji hronicari
poistovecivali su ga sa rimskim Marsom.
Kikimora
U istocnoslovenskoj mitologiji zao kucni duh zamisljan u liku malene zene.
Stara se o domacim zivotinjama, prvenstveno o zivini. Verovalo se da vrednim
domacicama pomaze u poslu, dok lenjivim zagorcava zivot na razlicite nacine.
Neprijateljski je raspolozena prema muskarcima, a nocu cesto uznemirava i
decu.
Kupala
U slovenskoj mitologiji bice povezano s praznovanjem letnjih solsticija, u
noci izmedju 23. i 24. juna. to je bozanstvo letine, obilja i veselja, a
tako je nazivana i lutka od slame ili drveta, odevena u zensku odecu, koja
je u svecanoj povorci donosena do reke i bacana uvodu ili u vatru. U
ritualnu znacajnu ulogu ima kupanje, skakanje preko vatre, pletenje venaca
od ivanjskog cveca i bacanje cveca u vodu. Verovalo se da to noci jedini put
u godini paprat cveta i da taj cvet ima magicnu moc. On tada moze da savlada
demone, otkrije mesto na kome je zakopano blago i da podari uspeh ili veliko
bogatstvo.
Lesij, Lesovik, Lesovoj, Lesak, Lesnik
U slovenskoj mitologiji duh koji gospodari sumama i zverima. Zamisljan je u
ljudskom liku kao pastir cije stado cine jeleni, kosute i zecevi, koje
cuvaju vukovi ili risovi. Njegovi obrazi su plavi, oci zelene i buljave,
obrve cupave, a brada duga i zelena. Moze biti i zaogrnut zverinjim krznom,
a katkad je zamisljan i sa rogovima i kopitama. Neobicno je odeven i uvek
nosi levu cipelu na desnoj nozi, a kozuh zakopcava na pogresnoj strani.
Verovalo se da nema senke i da mu je krv plava. Kad hoda kroz duboku sumu,
glavom dotice krosnje najviseg drveca, a kad se krece po ivici sume ili
zbunju, postaje patuljak, cesto tako malen da se moze sakriti i pod jednim
listom. Boji se pitomih predela, ali je suvereni gospodar u sumi, gde je
uvek spreman da putnike zavede na pogresan put ili da uplasi lovca. On
gospodari vukovima koje jednom godisnje okuplja u sumi da bi odredio plen za
narednu godinu. Da bi se covek zastitio od njegovih carolija, najbolje je da
odecu obuce naopacke, ali i da ne zaboravi da levu cipelu obuje na desnu
nogu.
U Srbiji, u okolini Leskovca, sumski demon naziva se lesnik.
Marena, Marana, Morena, Marzana, Marzena
U slovenskoj mitologiji boginja zime i smrti. Tim imenom se naziva i lutka
od slame koja je koriscena u ritualima vezanim za umiranje i vaskrsenje u
prirodi ili u cinima za kisu.
Mokos
U mitologiji Istocnih Slovena boginja plodnosti, zastitnica zena i zenskih
poslova, posebno predenja. Njen drevni idol postavi je knez Vladimir na brdu
u Kijevu, i to pored idola Peruna i ostalih bogova. Secanja na tu boginju
sacuvana su u Ukrajini sve do sredine 19. veka. Na severu Rusije nazivaju je
Mokusa i zamisljaju je kao zenu velike glave i dugih ruku koja obilazi kuce
i nadgleda prelje. Njen kult je, sudeci po toponimima, bio rasprostranjen i
kod Zapadnih Slovena.
Mora, Mara, Maruha
U slovenskoj mitologiji zli duh koji luta nocu, sedi na grudima zaspalih i
sise im krv. To moze biti sen umrlog ili dusa zivog, koja u vidu leptira ili
neke druge zivotinje napusta telo da bi mucila ljude. Verovalo se da postaje
od zenskog deteta rodjenog u krvavoj kosuljici ili od devojke koja se
povezala s djavolom. Pojavljuje se i u vidu razlicitih predmeta, na primer
dlake i slamke, a moze se provuci kroz kljucaonicu.
Nav, navi
U slovenskoj mitologiji olicenje smrti, Carstva mrtvih i gospodara
Podzemlja, odnosno demona koji su nastali od dusa mrtvorodjene i nekrstene
dece. U bugarskim predanjima zamisljani su u vidu ptica koje, uz
zastrasujuce krike, u tamnim nocima oblecu oko kuca i napadaju trudnice,
dojilje i decu. Kod Srba i Hrvata nazivaju se nekrstenci ili nevidincici, a
zamisljani su kao velike ptice sa decjim glavama. To su zli demoni koji
napadaju nekrstenu decu i dojilje. Stocari posebno strahuju od nekrstenaca,
koji kravama, ovcama i kozama oduzimaju mleko. U Ukrajini i Poljskoj
zamisljani su u ljudskom ili zivotinjskom vidu, a nazivaju se potercuk,
odnosno latawiec.
Perun
Bog gromovnik, postovan kod svih slovenskih naroda. Posveceni su mu
planinski vrhovi i izvori, a na zrtvu mu je prinosen bik. Glava njegovog
drvenog idola u Kijevu bila je od srebra, a usta od zlata. Zamisljan je kao
zreo covek sa ognjenim kamenom, batinom ili strelama u rukama. Prizivan je
prilikom sklapanja ugovora i polaganja zakletvi, odnosno kaznjavao je svakog
verolomnika. Ispred njegovog kipa u Novgorodu i danju i nocu gorela je vatra
od hrastovih drva. Ako bi se nepaznjom slugu ta vatra ugasila, svi bi bili
kaznjeni smrcu. Od drveca posvecen mu je hrast, a od biljaka - perunika
(bogisa), za koju se verovalo da cuva kucu od groma, pozara i svake nesrece.
O sirokoj rasprostranjenosti Perunovog kulta svedoce nazivi mesta, izvora i
planina u svim oblastima slovenskog sveta. Posle pokrstavanja, Sloveni su
Perunov lik i funkcije preneli na svetog Iliju.
Poludnica
U slovenskoj mitologiji poljski duh zamisljen kao lepa visoka devojka,
obucena u bele haljine. Pojavljuje se redovno leti u vreme zetve. Tad hoda
po poljima i kad u podne naidje na coveka ili zenu u poslu, hvata ih za kosu
i obara na zemlju bez milosti.
Porenucije (Porenutius)
Slovensko bozanstvo postovano na ostrvu Rujnu (Rigen). Na jugu ostrva, u
Korenici, nalazio se hram tog bozanstva sa cudnim kultnim idolom, s cetiri
lica na glavi i jednim licem na prsima.
Porevit (Porevit)
Slovensko bozanstvo postovano na ostrvu Rujnu (Rigen). Na jugu ostrva u
Korenici, nalazio se hram tog bozanstva sa kultnom statuom koja je
prikazivala Porevita sa pet glava.
Proricanje
Vestina upoznavanja volje bogova na osnovu razlicitih vrsta, znakova. Namere
bogova mogu ljudima biti nagovestene ili spoljasnjim znacima ili neposredno,
preko snova ili nadahnuca. U prvu grupu proricanja svrstava se
predskazivanje volje bogova na osnovu leta ili glasova ptica
(ornitomantija), instinktivnih postupaka (npr. nehoticno izgovorene reci),
bacanja kocki ili drugih vrsta objekata (kleromantika, astragalomantika), a
posebno na osnovu posmatranja utrobe zrtvovanih zivotinja, vatre na oltaru
(epiromantika), nebeskih tela (astrologija) ili vode (hidromantika). Drugu
grupu proricanja cini otkrivanje bozanske volje preko snova (oniromantika),
najcesce onih koji traze ozdravljenje u Asklepijevim svetilistima
(inkubacija, ijatromantika), prikazivanjem seni pokojnika (nekromatika) i
otkrovenjima dobijenim preko nadahnuca (enthousiasmos).
U najranijim istorijskim epohama, prorokovanja su obavljali nadahnuti
pojedinci koji su oglasavali volju ili zelje bogova. Kasnije ta vrsta
proricanja nije imala znacajniju ulogu jer je slobodno prorokovanje
nadahnutih pojedinaca bilo zamenjeno prorostvima dobijenim od razlicitih
svestenickih redova ili zvanicnih prorocista, narocito delfskog (v.
Prorocista). Tek posle smrti Aleksandra Velikog, kad je grcko-rimski svet
stupio u neposredni kontakt s Orijentom, naglo su postale omiljene sve vrste
proricanja, pre svega astrologija. U Rimu su zvanicno priznavana jedino
prorokovanja koja su obavljali drzavni magistrati ili svestenstvo, ali mere
koje su preduzimane radi sprecavanja proricanja nezvanicnih lica pokazuju da
su sve vrste proricanja bile omiljene. Vec od vremena Tiberija nezvanicna
prorokovanja smatrana su zlocinom i kaznjavana su proterivanjem i
oduzimanjem imovine. Uprkos toj zabrani, a i kasnijim zabranama, u Rimu su
postojali i profesionalci, najcesce stranci s Orijenta, koji su se bavili
iskljucivo astrologijom. Dioklecijan je najstroze zabranjivao ars
matematica, tj. astrologiju, ali su tek dolaskom na vlast hriscanskih
imperatora konacno ugusene sve vrste prorokovanja.
Rujevit (Rugievithus)
U balticko-slovenskoj mitologiji bog rata, poistovecen sa rimskim Marsom.
Posebno je postovan na ostrvu Rujnu (Rugen), gde se u Korenici nalazilo
njegovo veliko svetiliste. Tu je bio postavljen njegov kultni kip
natprirodne velicine, istesan od hrastovine. Kip je prikazivao Rujevita sa
sedam glava kako u desnoj ruci drzi mac dok su mu sedam drugih maceva visili
o pojasu.
Rusalke
U mitologiji Istocnih Slovena demonska bica zamisljana u liku dugokosih
lepih mladih devojaka, koje u nocima mladog Meseca igraju na proplancima,
ovencane zelenim vencima. Neprijateljski su raspolozene prema ljudima. Cesto
mame prolaznike, zadaju im razlicite zagonetke ili ih ubijaju glasnim
smehom. To su, u stvari, duse umrlih devojaka, prvenstveno utopljenica ili
onih koje su umrle nasilnom smrcu. U nedelju posle Duhova one izlaze iz
vode, hodaju po polju ili se penju na drvece. Opasno je da se te nedelje
bilo ko kupa u reci ili jezeru, jer ga rusalke mogu odvuci u dubinu. Razni
obicaji pokazuju da su rusalke tesno povezane sa vodom i rastinjem, ali i sa
svetom mrtvih.
Simargl
Bozanstvo Istocnih Slovena, nejasnih funkcija. Nije utvrdjeno da li je u
pitanju jedno (Simargl) ili dva bozanstva (Sim, Regl).
Stribog
U istocnoslovenskoj mitologiji bog zime i mraza. Svi vetrovi smatrani su
njegovim unucima. Njegova kultna drvena statua pominje se medju kipovima
koji su stajali na bregu u Kijevu.
Svarog, Svarozic
U slovenskoj mitologiji bog neba, Dazbogov otac, Sunca i vatre. Pod imenom
Svarozic postovan je prvenstveno kao bog vatre i zastitnik domaceg ognjista.
Kod Baltickih Slovena, u hramu boga Radgosta u Retri, nalazio se kip
Zuarasicija, Svarozica, i to u oklopu i sa slemom na glavi. Moze se
pretpostaviti da su tog Zuarasicija Sloveni oko Labe postovali kao boga
rata.
Svetovid
Veliko slovensko bozanstvo na ostrvu Rujnu (Rigen), bog rata i zastitnik
plodnih njiva. Srediste njegovog kulta bilo je Arkona. U centru grada
nalazio se drveni hram posvecen tom bozanstvu, ukrasen obojenim drvorezom,
sa dvostrukom ogradom. Spoljna ograda bila je pokrivena crvenim krovom, dok
se unutrasnja sastojala iz zastora i cetiri stozera. U hramu je bio
postavljen idol natprirodne velicine sa cetiri vrata i cetiri glave. U
desnoj ruci drzao je rog izradjen od raznih vrsta metala, koji je svake
godine svestenik punio picem i na osnovu isparenja predskazivao rodnu ili
nerodnu godinu. U levoj ruci, spustenoj niz telo, nalazio se luk. Pokraj
idola postavljena je uzda, sedlo i drugi atributi, posebno dzinovski mac, sa
kanijom i balcakom od srebra.
Jedanput godisnje, u vreme zetve, prinosene su zrtve ispred hrama i
svetkovan je veliki praznik, koji se zavrsavao velikom gozbom. Svestenik je
tada pred narodom proricao obilje ili oskudicu u narednoj godini i prizivao
Svetovida da otadzbini podari slavu, a podanicima bogatstvo. Zatim je ispred
idola stavljan visok kolac premazan medom, iza koga je stajao svestenik i
pitao narod da li ga vidi. Prisutni su odgovarali da ga vide, a on je tada
izrazavao zelju da ga dogodine ne vide, kako bi naredne godine zetva bila
obilnija. Svi su bili obavezni da daruju svetiliste, koje je bilo cuveno
prorociste. Sve sto se dobije kradom ili oruzjem pripadalo je svetilistu,
kao i darovi koji su stizali iz celog slovenskog sveta i iz susednih
krajeva.
U svetilistu je cuvan beli konj, za koga se verovalo da pripada Svetovidu.
Niko nije smeo da ga dodirne, a jedino je svestenik mogao da ga napasa i
oprema. Verovalo se da sam bog, jasuci na njemu, predvodi svoj narod u
borbama sa neprijateljima. Taj konj je koriscen i za gatanje: pred polazak u
rat, svestenici su ispred hrama postavljali koplja, a zatim je izvodjen
osedlan konj da preko njih predje. Ako bi pri preskakanju posao desnom
nogom, smatralo se da ce ishod biti povoljan, a ako bi krenuo levom, to je
znacilo d se rat mora odloziti. Svetovidovo svetiliste u Arkoni razoreno je
1168. godine. Arheoloski je istrazeno 1921. godine. Posle pokrstenja
Baltickih Slovena, funkcije Svetovidove prenesene su na svetog Vida.
Triglav (Triglaus, Trigelawus, Triglous, Tryglaw)
U mitologiji Baltickih Slovena troglavo bozanstvo, verovatno bog rata ili
vegetacije. Srediste njegovog kulta nalazilo se u Stetinu i Brandenburgu. U
Stetinu, koji je bio okruzen trima brdima, na sredisnjem i najvecem nalazio
se hram posvecen Triglavu. U njemu je bila postavljena kultna statua boga sa
tri glave i zlatnim povezom preko ociju i usta. Verovalo se da tri glave
simbolisu vlast boga nad tri posebna carstva: nebom, zemljom i paklom, a da
zlatni povez preko ociju pokazuje da bog ne zeli da vidi grehe smrtnika ili
sazna za njih. Pri hramu je cuvan konj vranac, sa sedlom od zlata i srebra,
koji je koriscen za gatanje pred ratne pohode. Na zemlju je tada polagano
devet novih kopalja, na razmaku od jednog lakta, a zatim je zauzdani i
osedlani konj tri puta prelazio u oba smera. Ratni pohod bi bio preduziman
samo ako Troglavov konj pri prelazenju ne bi dotakao ni jedno koplje.
Oton Bamberski porusio je svetiliste u Stetinu i tri glave odsecene sa
Triglavove kultne statue poslao papi u Rim. Kultne statue Triglava koje su
se nalazile u ostalim mestima bile su posrebrene ili pozlacene.
Trojan
U ruskim i juznoslovenskim predanjima demon ili bozanstvo povezano sa
rimskim imperatorom Trajanom. U narodnim pricama opisan je kao bice sa tri
glave, sa kozjim ili magarecim usima, koje se plasi sunca i krece se samo
nocu. Verovalo se da dan provodi u svom zamku na planini, a da nocu jase do
svojih dragana. Rusija je smatrana Trajanovom zemljom. Kad ga je jednom
prilikom Sunce stiglo na putu, pokusao je da se sakrije ispod plasta sena,
ali su volovi prevrnuli plast, tako da su ga Suncevi zraci dohvatili i
sprzili.
Vampir
U slovenskim predanjima, posebno na Balkanu i u Ukrajini, duh umrlog ili les
koji je zao duh ili djavo oziveo. U gluvo doba noci vampir izlazi iz groba
da bi ljudima i zivotinjama isisao krv. Juznoslovenski narodi su verovali da
je dlakav kao pas, da ima krvave oci i zube i da iz usta bljuje vatru, ili
da je bez kostiju, samo mesina ispunjena krvlju. Zlocinci i gresnici posle
smrti postaju vampiri, a pravednici - jedino ako preko njihovih leseva
predje neka od necistih zivotinja (macka, pas, mis, kokoska). Najcesce su
vampiri starije osobe, i to muskarci. Vampir se moze preobrazavati u
razlicite zivotinje ili biti nevidljiv. Njegovo priblizavanje najpre osecaju
psi, konji i volovi. Najcesce se javljaju na grobljima, raskrscima, po
vodenicama ili u kucama svojih najblizih.
Protiv vampira nema sigurnog sredstva. Smatra se da ih odbija krst naslikan
katranom na vratima kuce i staje, gvozdje, beli luk, zvuk zvona ili siljati
predmeti stavljeni pod jastuk. Najvaznije je preduzeti mere da se pokojnik
ne povampiri. Radi toga se mrtvacu zaseca koza, presecaju mu se tetive ispod
kolena ili zabada glogovo trnje pod nokte kako mu djavo ne bi mogao odrati
kozu i naduti je, to jest preobraziti ga u vampira. U meso ispod jezika
takodje se zabada trn da bi vampiru onemogucio sisanje krvi, ili se telo
sahranjuje licem prema zemlji ili se pokojniku oko vrata stavlja srp. Vampir
se pronalazi i unistava na razlicite nacine. Najcesce se na groblje odvodi
crni zdrebac bez belege i, cim se primeti da zazire od nekog groba, smatra
se da u njemu pociva vampir. Grob se zatim raskopava, a les se probada
glogovim kocem, spaljuje ili baca u vodu ili u krec. Katkad se oko grobova
posipao pepeo da bi se otkrile stope vampira. I dete rodjeno od vampira ima
sposobnosti da ga pronadje i ubije. Najljucim neprijateljem vampira neki
smatraju cetvorookog, tj. psa koji iznad svakog oka ima po jedan uvojak. U
raznim delovima slovenskog sveta vampir se naziva i drugim nazivima:
vukodlak, lampir, lapir, vjedogonja, jedogonja, a najcesce - upir.
Veles
U slovenskoj mitologiji bozanstvo nejasnih funkcija, mozda bog obilja i
zastitnik domacih zivotinja. Tragovi Volosovog kulta sacuvani su kod
Istocnih i Severnih Slovena. U vreme sirenja hriscanstva asimilovan je i
zamenjen hriscanskim zastitnikom stada, svetim Vlasijem. U Novgorodu je hram
sv. Vlasija podignut na mestu na kome se ranije nalazio Volosov idol. Obicaj
kod Istocnih Slovena da pregrst nepoznjevenog klasja koje se ostavlja kao
dar bozanstvu nazivaju Volosovom bradom pokazuje da je Volos postovan u
svojstvu boga vegetacije. U poznim tekstovima oznacen je kao zli duh i
demon, odnosno povezivan je sa Podzemljem i djavolom.
Vile
U juznoslovenskoj mitologiji zenska natprirodna bica, naklonjena ljudima.
Zamisljane su kao izuzetno lepe devojke zlatnih kosa i sa krilima, odevene u
duge, prozracne haljine i naoruzane strelama. One zive daleko od ljudi, po
planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda (vodarkinje, brodarkinje)
ili u oblacima (oblakinje). Verovalo se da se radjaju iz rose, nekog cveca,
kad pada kisa i greje sunce i kad se na nebu pojavljuje duga. Svoje dvorce,
izuzetne lepote i raskosi, grade na oblacima.
Mogu se preobrazavati u razlicite zivotinje, prvenstveno u labuda, sokola,
konja ili vuka. Cesto jasu na konju ili jelenu, odlaze u lov, a jos cesce
igraju u kolu. Zaljubljuju se u junake, koje pomazu i savetima i delima, a
katkad su njihove posestrime. Naklonjene su i devojkama, koje od njih mnogu
izmoliti lepotu ili zastitu. Vile osobito vesto vidaju rane zadobijene u
bojevima, i to razlicitim biljem. Raspolazu i sposobnoscu proricanja.
Vile tesko prastaju uvrede i svojim strelama ili pogledom usmrcuju one koji
ih povrede. Potcinjavaju se samo onima kojima podje za rukom da im otmu
odecu, a ako im neko oduzme krila, preobrazavaju se u obicne zene.
Mogu imati kozje, konjske ili magarece noge.
Vodjanoj
U slovenskoj mitologiji zao vodeni duh, koji zivi u jezerima, barama i
virovitim rekama, i to najcesce pokraj vodenica. Pojavljuje se u razlicitim
vidovima: kao covek sa kandzama i dugim repom, pokriven travom i mahovinom,
kao starac zelene kose i brade ili kao riba pokrivena muljem. Danju se
odmara u raskosnoj palati ispod vode, a sveceri izlazi i napada kupace koji
se zateknu na reci posle zalaska sunca. Neprijateljski je raspolozen prema
ljudima, posebno muskarcima, koje odvlaci u vodu da bi ih ozenio svojim
kcerima ili da bi ih ucinio svojim slugama. Cesto ostecuje vodenice,
ribarske mreze i mostove. Da bi ga umilostivili, vodenicari i ribari prinose
mu razlicite zrtve - petla, kokosku ili ovcu. Zrtvovan mu je i uhranjeni
konj, koji je s kamenom oko vrata bacan u vodu.
OVO SAM SKINUO SA LOPARE ONLINE FORUMA,AKO NEKOG ZANIMA.
Se vtri Stribozji vnuci vejut s morja strelami
