Srpska priča

[Alexander Anderson]

Ноћ тамна,
Оштро хладна,
У сред шуме
Кућа мала.

На клупи сједи
Старац сиједи,
Плоску мућка,
Дуван фућка.

Сједи тако,
Чека неког,
Њему милог,
Изгубљеног.

Лишће шушти,
Дува вјетар,
Старцу дође
Син, Петар:

-Ој, старче,
Мени мио,
Што си сам
Вани сио?
Зар се не бојиш
Свога сина
И његова очњака,
Оштра, фина?

-Ех, мој сине,
Ни дан не мине
На гроб да не ходим
Тамо, за лугом оним.
Не могах више
Мучит'себе,
Морах доћ'
Угледат'тебе.

-Море, стари,
Ниси ми више ћаћа!
За моје страшно друштво
Крвљу се и душом плаћа!
Ја сам син ноћи,
Унук таме,
Један од оних
Што у мраку чаме!
Зато, иди,
Бјежи, старче!
Нећу твоју крв,
Матори магарче!
-Мени више мој живот
Није мио.
Није ни био
Од кад' си вјечни сан уснио.
Зато шта год хоћеш,
Ти ради сад.
Јој, мили сине,
Морао си умријети млад!?

-Шути, стари попе!
Смрт дивна мене
Од тебе оте!

-Није, сине,
Док има Бога...

-Урадио сам
Зла многа!
Прошлога љета
Убио сам ти жену
Тамо, у штали,
На твом сијену!
Убио сам ти ћерку
На Бадње вече!
Од мене она
Не утече.
Убила ти снаху,
Ова моја рука
И у колијевци бебу,
Твог малог унука!
Како ме изгубио ниси,
Стари, слаби попе!?
Зар не видиш да
Смрт ме дивна од тебе оте!?
Твоме богу
Не служим више!
Зато, ћути, попе.
Тише!

Ућута старац,
Док над њим стоји упир.
Владао је тајац
Док не рече вампир:

-Далеко је зора,
Неће још да сване,
Па ми реци шта имаш, старче,
Натенане.

-Дошао сам ти рећи,
Биће на тебе хајка.
Хоће да освети Раде
Што му удављена мајка.

-Зорица је била баба,
Болешљива и слаба!
Прекратих јој муке тешке,
Удавих је дивно, без грешке!
Раде нек' се не љути,
Онакав грдан,
Према његовој мајци
Био сам милосрдан!

Насмија се упир,
Загрцну од смијеха.
Његова душа не либи
Од чињења гријеха.
Старац тужно
Главу своју спусти
И, са сузом у оку,
Тихо изусти:

-Љут је и Бранко,
Што му уби оца.
Ено, дебелог кући спрема
Глогова колца.
Без биљега коња
Дароваће Ристо.
И њему си ћерку
Удавио исто.
Наћи ће са њим
Вампирски гроб
Не хтједне ли прећи
Преко земљишта тог.

-Ха! Нека дођу
Ти биједни људи,
Син ноћи ће
Да им суди!

Кад то рече,
Неста у трену,
Као да се претвори
У лагану сјену.

Остаде стари поп
Да сједи сам вани,
Сјећао се тужног дана,
Бадње вечери лани.
Док је бадњак горио,
Петар се врати,
Устаде из гроба
И у село сврати.
У ноћи када шетају
Зли дуси свијетом
Гледао је Петар
Ноћно сијело.
Оде у стару шталу
Окле види сијело боље,
Ћутао је гледајући
Све миле своје.
Утом, иза њега,
Крикну лијепа Јела:

-Ко је то? Знај,
Ја сам покојног Петра сеја!
Не бојим се ја никога,
Тако ме научио брат!
Нећеш ништа наше
Ти, лопове, краст!

Погледа је Петар,
Би му срцу мило,
Али онда у уму
Све му се помрачило.
Скочи на лијепу Јелу,
Право за врат.
Није он више био
Њен мили брат.
Удави је па побјеже,
Брзо, као вук,
А у селу сутра наста
Онај тешки мук.
Заплака стари поп
Чим се свега сјети,
Његово старо срце
Не могаше то поднијети.
Изгубио је све,
Жену, ћерку, сина.
За њега је живот постао
Неподношљива тмина.

Ујутру се дигли
Бранко, Ристо и Раде
Да траже гроб проклетника
Што им зада јаде.
Зађоше у шуму,
До Петрова гроба,
И ту се у мјесту
Ристов коњ укопа.
-То је тај гроб,
Ископајмо гада!
Неће нам он више
Задавати јада!
Копај, Ристо, копај,
К'о Бога те молим!
Хоћу ја да крвника
Бодем колцем овим!

Ископаше вампира,
Сав се он црвени
Од крви свих оних
Што су удављени.

-Боди га Бранко,
Маму да му јебем!
Одмах ломачу да спремим,
Ту да га сједнем!

Замахну Бранко
Оштрим колцем својим,
Проби срце лако,
Те убоде пут још који.
Направише ломачу
Да ту мртваца положе
И, за освету својих,
Ватру да наложе.
Горила је ватра
Све дубоко у ноћ,
А када пепео само оста,
Спремише се они поћ'.
И на путу шумском,
Док иђаше кући,
Почела је хладна киша
Ниодакле тући.
Потрчаше њих тројица
Да се сакрију прво,
Засједоше под храст,
Старо шумско дрво.
Утом црна сијенка,
По киши, путем хода:

-Аман, људи, видите!
Ено нашег попа!

-Помози Бог, попе,
Наш добри, стари, мили.
Ево, ми завршили оно
Што смо ти говорили!
Више наше село
Нико неће да дира,
Отишли смо на гроб
Твог сина-вампира!

Танка сијенка стаде,
Нешто у браду збори,
Те се окрену њима
И поче да говори:

-Ех, дјецо моја,
Нека сте, треба тако.
Не смију се људи никад
Предати лако.
Али, има још један ђаво
Што шумом ходи сам.
Тек је овдје дошао,
Нема му ни дан.

Прота њима приђе,
Не хтједе сјести:

-Ех, дјецо моја,
Да ми је што појести...

Следећега јутра
Изашле три жене.
Не дочекаше мужева
Па су уплашене.
Пошле оне кроз шуму,
Баш до Петрова гроба,
И у том мрачном лугу
Једна од њих, да кука, спопа:

-Куку мене!
И ја с' вама јадна!
Ево наших мужева,
Бранка, Риста и Рада!

Потрчале што брже,
Утом, друге двије,
Па угедале како мужеве
Храст мртве крије.

Никада сељаци не нађоше
Гроб новога вампира,
Нити више икадa видјеше
Свога проту, Владимира.

[Julius]

[Matori]

Odlicno majstore

[draganče]

Едгар Алан Поповић.

Ја сам се много смејао у неким тренуцима

[Julius]

Upravo pročitah opet. Svaka čast.