Дубоко у шуми, у зеленом гају,
међ' планинама у мом родном крају,
на пропланку сједи, бијела и мила,
плаве косе мала вила.
Зелене њене, њежне очи
лију мале, тешке сузе,
њен драги више неће јој доћи,
Бог га к себи поново узе.
Сјећала се она давних дана
кад је звијезде скидала с неба
да не свијетле док је с драгим сама,
хтјела је додиром да га гледа.
Хаљину од мјесечевог зрака
скинула је мала вила
и умиљата, мека, лака
на грудима му је спила.
И лежаше тако дуго
док није почело да свиће,
војник је грлио с тугом
знајући да сузе лиће.
Одлази у рат, још само мало,
можда тог истог дана,
тежко му је души пало
што ће вила остат' сама.
Пољуби јој чело док је снила
диван сан о њих двоје.
Најсрећнија је у сну била
гдје са дјецом срећу кроје.
Пољуби је онда неста,
иде се бити како уме,
надати се војник преста
да ће опет видјет ове шуме.
Погинуо је у некој земљи
чије име није знао,
о вили мислит не сми
сем у трену кад је пао.
Убрзо вјетар носи вијести
које вили рећи није смио,
о земљи гдје су бојеви чести,
о земљи гдје је он погинуо.
Али тешко је од ње нешта скрити,
мала вила све то чује.
На пропланку док се цвиjећем кити
слуша јеле да о томе хује.
Крикну болно мала вила,
тужну, тешку пјесму наче.
У тами шуме тад се скрила
и од тада само плаче.
Чак и данас, у зеленом гају,
међ' планинама у мом родном крају,
на пропланку плаче, бијела и мила,
сломљеног срца мала вила...