Poštovani Sinfe,
da li ću dobiti više kredibiliteta ako istaknem jezgro onoga što sam pročitala iz nauke o književnosti i književnosti same, a potom i postala njen tumač i to overeni pečatom i potpisom i finom futrolicom za diplomu? Dakle, hajde da krenemo, kako ćemo, hoćemo li od Uvoda u proučavanje srpske književnosti, Narodne književnosti, Teorije književnosti, Opšte književnosti 1 ili od Pavićeve specijalnosti, Srpske književnosti XVIII i XIX veka? Na ovom portalu sam od februara ove godine i nikada sebi nisam dala za pravo da sa ostalim ljubiteljima književnosti razgovaram na taj način... Dakle, nije lepo na takav način ubeđivati ljude u Pavićevu vrednost... Da se razumemo, hvala mu na Crnom bivolu u srcu i velikom broju studija o veoma teškim književnim tekstovima na slavjanoserbskom i srpskoslovenskom, ali bila bih mu zahvalnija da je ostao u nauci, jer je tamo zaista zlata vredan. Sad što se tiče onoga da je uvršten u IV godinu srednje škole i to ne kao lektira, već kao redovni deo gradiva (lektire su nešto drugo), pa dragi moj, takođe je još uvek tu i nesrećni Tihi Don, a da ne govorimo o činjenici da su dela u programu birali ljudi koji nikad jednog dana u nastavi nisu proveli, pa im se tako omaklo da deci od 16 godina serviraju Gorski vijenac (i ogade mnogima Njegoša do kraja života) ili mladim ljudima od 18-19 godina daju Braću Karamazove, te se čitava priča o Dostojevskom u recepciji dela svede na silovanje jurodive, šizofreniju i želju da se ubije muški roditelj... Ne bih rekla da ti taj argument pije vodu.
Drsko je Pavića nazvati srpskim Borhesom, pored jednog Pekića (čovek je postmodernu doveo do vrhunca, mislim, samo ako pogledamo njegovu moć u fingiranju dokumentarnog ili ono umeće, jednako ravno Borhesovom, u travestiji mita i arhetipova), pored jednog Kiša (koji je, btw, napisao Enciklopediju mrtvih, a pred smrt je dao intervju u kome je eksplicitno rekao da želi da napiše roman leksikon, o Hazarima, koji bi mogao da se čita sa bilo kojeg fizičkog punkta knjige, a, toliko o Paviću i originalnosti ideje, mogao je bar na početku romana da stavi jedno hvala pokojnom kolegi piscu), pored jednog Albaharija (koji je kroz igru pripovednih situacija u kratkoj formi stvorio neverovatno kompoziciono jedinstvo zbirke pripovedaka „Opis smrti“)... Nikome dobra nije donelo naturanje svog čitalačkog ukusa. Da se razumemo, Pavićev Hazarski rečnik je prepun mesta neodređenosti i zato je toliko primamljiv, jer vi kao čitaoci na četvrtom značenjskom sloju zaista ste koautori priče i još kad dodate romanu patinu mita, htonskog i istorijskog, eto vam savršenog recepta za konzumente pisane reči, još ako se ne razume sve, ihaj, lepote, to znači da tu zaista ima mudrosti... No, reći ću, ne zaboravite Andersenovu priču „Carevo novo odelo“... Pametni mladi ljudi u gimnazijskim klupama su posle početne fascinacije i posle jednog Bulgakova (Majstor i Margarita), Kiša (Enciklopedija mrtvih), Pekića (Čovek koji je jeo smrt), Albaharija (Šetnje pored reke), uzviknuli na ponovo postavljeno pitanje o Paviću: „On je go!“
Nemojte me pogrešno shvatiti, ja volim priču o Nikonu Sevastu i volim čitav II narativni tok romana (inače, to vreme je Pavićeva uža specijalnost kao istoričara književnosti), ali ne treba od njega praviti nedodirljivog i stvarati od njega neizrecivu veličinu, kad ima mnogo većih. Uostalom, ko kaže da se svima moraju sviđati isti pisci – čitalački afiniteti su stvarno individualna stvar.
E, sad oko prosvećivanja, pošto vidim da je cijenjeni Sinfe, bez IKAKVE namere da uvredi ili ponizi svoje sagovornike rekao da može izvući desetine tekstova koji govore o veličini Pavića, ja ću reći sledeće: Da, i autori više od polovine njih će biti Aleksandar Jerkov ili Jovan Delić (sa časnim izuzetkom Mihajla Pantića), prosto dražestan duet... Verujte mi, ja još više tekstova mogu izvući o Miri Alečković ili Vladimiru Nazoru ili France Bevku (bogami, spominjao ih je čitav Istočni blok u svojim srednjoškolskim čitankama), što znači da i njihove knjige bi trebalo imati u polici, čitati ih i diviti im se. Hoćemo li onda ceniti po toj osnovi i Danijelu Stil – mislim, ona je i po tiražu i po prevedenosti i po filmovanim romanima, daleko iznad ovog „evropskog Borhesa“...
Pozdrav Sinfe i drago mi je da toliko voliš Pavića, ali mnogo je bitnije poštovati ljude sa kojima razgovaraš o njemu.