Kao da je prve dvije knjige pisao neko potpuno drugi.
U Prvoj polovini, opet kao u trećem dijelu, idu, bježe, pa opet idu, pa malo pričaju.... a pred kraj se malo ubrza i na kraju završi kao da je pisala u najgorem vrhuncu PMS-a samo da bi se riješila obaveze.
Idiotski.
Šta je na kraju Vukodav uopšte uradio? Otvorio vrata i oslobodio "silu" koja ima toliko snage da sravni sa zemljom čitave Dijamantske gore? Kao da su toj sili ta vrata bila neka prepreka.
I onda za nagradu dobije bundicu? I onda ga skoro prekolju psi?
I gdje je u svemu tome moj omiljeni lik zbog koga sam počeo slijepe miševe gledati sa simpatijom?
I što su uopšte oni psi duše ispuštali jurcajući i noseći one čvoriće i kakve veze sa svim tim ima onaj vuk?
Ima tu još toga.
Po meni bilo je tu radnje za još par stotina strana, ali nije joj se dalo.
ne da to čini išta logičnijim mnogo toga.
)treću, onda možeš i četvrtu. Slažem se s Dee, četvrta je bolja. Ako nisi, onda bolje zaobiđi i treću i četvrtu 
Semjonova šta god da napiše, meni se toliko sviđa sam njen stil pisanja da joj gledam kroz prste za mnoooogo toga drugog. Najveća zamerka mi je što je toliko toga ostavila nerešenog od raznih detalja iz prethodnih knjiga. S druge strane, ne mogu trenutno da sudim jer sam uspešno zaboravila detalje svih prethodnih knjiga. 
Znači, moram opet krenuti od prve pa do četvrte i tek ću onda tačno znati šta je dovršeno a šta nije. Da ne pominjem da mi pola imena i događaja od ranije koji se onako usputno spominju ovde ništa ne znači. 
Čini mi se da bi najbolje bilo da smo imali prvu knjigu, da je kraj prve malo bolje zaokružen i tu da se stane. Mada se meni i druga dopala, a i deo treće, to znam iako ih se više ne sećam. 
